Kada je govornik na seminaru upitao da li znamo koji je to tihi ubica braka, dao sam pogrešan odgovor. Da li biste i vi pogrešili?
Nedugo nakon venčanja, moja žena i ja smo pohađali seminar o pomaganju žrtvama trgovine ljudima, naročito onima koji su bili žrtve se ksualne trgovine ljudima. (Neću ulaziti u detalje oko toga… tom pričom baviću se nekom drugom prilikom). U toku jedne od prezentacija, predavač je zapitao publiku šta je najčešći uzrok razvoda. Pošto sam upravo prošao kroz predbračno savetovanje, osećao sam se kao stručnjak za brak. Brzo sam podigao ruku da bih odgovorio na postavljeno pitanje i izdeklamovao: “Se ks, novac i komunikacija!”, a onda sam sa pobedonosnim osmehom pogledao svoju suprugu. Baš lako pitanje.
“Pogrešno”, odgovorio je predavač, “to su samo simptomi stvarnog problema.”
Uh. Kako sam se samo postideo!
Ne samo što sam dobio oštru lekciju iz poniznosti, već je ono što je usledilo promenilo moj život. Upravo me je očekivao najbolji bračni savet koji bi jedan mlad, nadobudan, tek oženjen čovekoliki dečak ikada mogao da dobije.
On je nastavio: “Samo je jedan uzrok što se brakovi završavaju razvodom – neispunjena očekivanja.” To je ubica braka!
Bio sam zapanjen!
Moj tek venčani ljudsko-dečački mozak to nije mogao da shvati. Ne sećam se mnogo od onoga što je rečeno nakon toga. Bio sam zauzet razmišljanjem o svim neispunjenim očekivanjima koja sam već iskusio, nakon samo mesec dana u braku.
Za proteklih šest godina, koliko je prošlo od tog seminara, imao sam priliku da se suočim sa bolom i frustracijama koje se izrode iz neispunjenih očekivanja, ne samo u braku, već u svim odnosima. To je smrtonosni otrov koji teče pravo ka srcu i razara odnose.
Ali, imati neispunjena očekivanja nije samo bračni problem. To je životni problem.
Nije bitno da li ste samac ili ne, da li ste zaposleni ili ne, da li ste mladi ili ne, da li ste [ovde stavite svoju nacionalnu pripadnost]. Neispunjena očekivanja su smrtonosna za svakoga. Niko nije imun na to.
Pa, u čemu je rešenje?
Ja sam matematički tip. Ja volim jednačine. Volim da se igram sa brojkama, a u srednjoj školi omiljeni su mi bili matematički predmeti (iako verovatno ne bih sada bio sposoban da primenim znanje iz matematike da bih sebi spasao život). Razmišljajući matematički, došao sam do sledeće jednakosti.
ONO ŠTO OČEKUJEMO – ONO ŠTO DOŽIVLJAVAMO = FRUSTRACIJA
Evo šta to znači. Navešću dve moguće situacije…
Situacija br. 1: OČEKIVANO
Kada dođem kući, nakon napornog radnog dana, ja OČEKUJEM da je moja supruga već pripremila obrok kako bismo seli i zajedno obedovali. Ona nosi neuprljanu kecelju (pošto je moja supruga tako savršena), a i kosa joj je savršeno očešljana. Uz to, moja 16-mesečna ćerka sedi u svojoj hranilici i jede uz pomoć pribora za jelo… ne promašivši svoja usta nijednom, kako bi čišćenje za njom bilo lako i brzo. Nakon što smo svi u isto vreme završili s jelom, izlazimo napolje i pod predivno vedrim nebom Kolorada idemo u finu porodičnu šetnju, a za to vreme kućna pomoćnica (da dobro ste pročitali… kućna pomoćnica) čisti kuhinju i priprema naš dom za večernje aktivnosti.
Situacija br. 2: DOŽIVLJENO
Stižem kući s posla, pola sata kasnije nego inače, a večera još uvek nije ni u planovima… a kamoli da je započeta njena priprema. Moje detence zato vrišti: “Gladna sam! Dajte mi da jedem!” Tražeći suprugu, zatičem je kako radi na svom dizajnerskom projektu, pokušavajući da ispoštuje zadati rok koji je, tehnički gledano, već istekao. Kada je upitam šta ima za večeru, ona me pogldeda pogledom premorene majke koja radi od kuće (užarenih očiju, kako se kaže). Nakon što pokupim dete, odlazim u kuhinju, a tamo nalazim sve drugo, samo ne hranu. Pošto sam pravi muški kuvar, pogled mi se zaustavlja na siru i hlebu. “Grilovani sir!”, uzvikujem. Spuštam dete u njenu hranilicu, dok iz nje izbija bes. Brzo grabim kesicu sosa od jabuka kako bih joj utolio glad. Uspelo je… za sada. Bacam se na spremanje sendviča sa grilovanim sirom. Jedemo. Iza nas ostaje haos u kuhinji. Igračke su razbacane po celoj dnevnoj sobi, spremno čekajući da nekome polome članak. Žena i ja padamo na kauč izbegavajući da se pogledamo da nam neko ne bi spomenuo sređivanje kuhinje. Mogao bih ovako unedogled, ali… shvatili ste.
FRUSTRACIJA = Razlika između očekivanog i doživljenog.
Prilično slikovit prikaz, znam. Ali, ja pokušavam da oslikam razliku između naših očekivanja i onoga kakav život zaista jeste… onoga sa čime se svakodnevno suočavamo. (DEMANT: Navedena ilustracija ni u kom slučaju ne oslikava moj život. Ona ili uopšte nije istinita ili je prenaglašena… ili je, možda, baš na mestu. Porota još uvek zaseda.)
Antonio Banderas je to najbolje iskazao:“Očekivanje je majka svih frustracija.”
U stvari, činjenica je da se u životu najčešće susrećemo sa neispunjenim očekivanjima i zbog toga smo često isfrustrirani.
Ali, to ne mora da bude tako.
Evo rešenja: Neka ono što doživljavate ima prioritet nad vašim očekivanjima. Tačka.
Drugim rečima, jednostavno se prepustite toku događaja.
Neki bi rekli da ne treba imati nikakva očekivanja. Ali, ja ne bih išao baš tako daleko. Mislim da je dobro imati zdrava i realna očekivanja. Ona su nešto ka čemu treba da težimo.
Ali, kada se nađete u situaciji da vaša očekivanja nisu ispunjena, dopustite iskustvu da preuzme primat. U tom trenutku odreknite se očekivanja i uhvatite se u koštac sa onim sa čim ste se suočili.
Iscrpljeni ste od neprekidne isfrustriranosti? U tom slučaju, ostavite očekivanja po strani i suočite se sa realnošću. Nakon što ste to uradili, porazgovarajte sa onima koji su u sve to uključeni i kažite im šta vi očekujete i zašto.
Da li i u vašem braku postoji taj tihi ubica? Na koji način ste se suočili sa neispunjenim očekivanjima? Kako ste se na pozitivan način uhvatili u koštac sa stvarnošću? Na koje još načine ste se borili sa frustracijama? Ostavite svoj komentar za dalju diskusiju!
Izvor: viseodzivota
