Ovaj tekst je za sve one majke koje očajnički žele da budu perfektne, ali nekako ne ide.
Kada bih mogla da proživim život iz početka, evo šta bih promijenila:
Svom sinu bih govorila: “Dragi, ne moraš postati inženjer, ne moraš čak biti ni advokat. Nije važno šta ćeš biti kad odrasteš. Želiš biti fudbalski komentator – super! Klaun u tržnom centru? Bravo!”
I kada taj moj sin napuni trideset godina, doći će kod mene sav znojav, ćelav i sa razmazanom klaunovskom šminkom na licu i reći će:
“Mama, imam trideset godina i radim kao klaun u tržnom centru! Da li je to život koji si htjela za mene? Šta si mislila, pobogu? Zašto si mi dozvolila da se igram umjesto da učim matematiku? Zašto mi nisi rekla koliko je važno obrazovanje?”
Ja ću ga tada pomilovati po ćelavoj glavi i reći:
“Dušo, ali ja sam te samo podržavala u svemu što si htio da radiš! Nisam vršila pritisak na tebe. Nisam te tjerala da vježbaš matematiku kad si htio da se igraš sa drugarima.”
A onda će on reći osuđujuće: “Nisam znao do čega će me to dovesti, bio sam dijete, nisam mogao da odlučim, ali ti si to mogla umjesto mene da uradiš. Mogla si da me usmjeriš!”
Ja ću tada da ustanem, pažljivo ću ga pogledati i reći mu: “To je to. Na svedijetetu postoje dve vrste ljudi: jedni žive, a drugi traže krivca. A ako ovo ne razumiješ, onda si ti, sine moj, idiot.”
Reći će samo “ah” i onesvijestiće se! Njegova psihoterapija će trajati pet godina.
ILI NE…
Jednog dana ću dobiti sina i uradiću suprotno. Od treće godine ću mu ponavljati: “Ne budi idiot, Vladimire, razmišljaj o budućnosti. Nauči matematiku, Vladimire, ako ne želiš da čitav život budeš operater u kol centru.”
I kad napuni trideset godina, doći će kod mene, znojav, ćelav programer sa dubokim borama i reći će: “Mama, imam trideset godina i radim u Guglu. Radim dvadeset sati dnevno, mama. Nemam porodicu. Šta si mislila kada si mi rekla da će me dobar posao usrećiti? Što si me tjerala da učim matematiku?”
I reći ću: “Dragi, ali željela sam da stekneš dobro obrazovanje! Željela sam da imaš priliku!”
A on će meni: “Zašto će mi, dođavola, prilike kada sam nesretan, mama? Prolazim pored klauna u tržnom centu i zavidim mu. On je sretan! Ja sam mogao biti sretan čovjek, ali ti si mi uništila život!”
A onda ću ja ustati, pažljivo ga pogledati i reći ću mu: “Dragi moj, postoje dve vrste ljudi: jedni žive, a drugi se stalno žale. Ako ovo ne razumiješ, onda si ti, sine moj, idiot!”
Rekao je “ah”, pao u nesvijest i završio 5 godina na psihoterapiji.
Ovaj tekst je za sve one mame koje ovih dana jedva izdržavaju rješavajući domaće zadaće sa djecom. Boreći se sa bjesnim tinejdžerima, sa nezadovoljnom djecom. Opustite se! Bez obzira šta radile, vaša djeca će sutra imati šta da kažu na psihoterapiji!
Autor: Svetlana Khmel, prijevod Stil.kurir.rs