Moj šestogodišnji dečak je stekao naviku da, svakog vikenda, čim se probudi uđe u našu spavaću sobu i legne kraj mene. Ušuškao bi se uz mene čekajući da digitalni sat pokaže 7:00 – znak da može da siđe u dnevni boravak. Kada je pre nekoliko dana ušao u našu sobu, nije bilo dovoljno slobodnog mesta na ivici kreveta da bi se popeo i legao pored mene. Nežno mi je dodirnuo ruku i šapnuo: “Mama, ima li mesta i za mene?” Dok sam se pomerala ka sredini kreveta, šapnula sam mu: “Za tebe će uvek biti mesta.”
Ja baš i ne uživam u ranom buđenju, a naročito ne vikendom (jutarnje izležavanje vikendom je jedna od stvari koje mi nedostaju iz perioda kada nisam imala dete). Ipak, volim ovo posebno vreme za maženje, jer znam da će vrlo brzo doći dan kada će moj sin porasti i prestati da to čini. Sam zahtev da napravim malo mesta i za njega nije bio posebno neobičan, ali nešto u načinu na koji me je upitao dirnulo me je i nateralo na razmišljanje. Koliko mi je puta, u svakodnevnim prilikama, tražio da mu dam malo prostora, ali ja to nisam učinila? Više nego što sam spremna da priznam.
“Mama, hoćeš li da se igraš sa mnom?” (Ima li mesta i za mene među svim tim sudovima, vešom i ostalim poslovima sa tvoje radne liste?)
“Mama, molim te ne ljuti se na mene.” (Ima li mesta za mene u tvom srcu baš sada kada si ljuta zbog mojih postupaka?)
“Mama, možeš li da malo legneš pored mene?” (Ima li mesta i za mene uz sve tvoje večernje pripreme?)
“Mama, jesi li čula šta sam rekao?” (Ima li mesta i za mene u tvom preoptrećenom umu da bi saslušala šta imam da ti kažem?)
Tako često svojim obavezama dopustim da me spreče da se poigram s njim.
Tako često dozvolim srdnji i nestrpljenju da iz mene potisnu saosećanje prema njemu.
Tako često dozvolim želji da imam “vreme za sebe” da me odvoji od tog dodatnog maženja s njim pred spavanje.
Tako često dopustim da me tehnologija omete u pažljivom slušanju svog deteta.
Srce me zaboli kada se setim svih propuštenih prilika da svom sinu dam mesto koje mu pripada i tako učinim da se oseća važnim i voljenim.
Svi smo mi zauzeti. Svi imamo kilometarske radne liste. Svi smo istrošeni na kraju dugog radnog dana. I svi možemo postati nervozni i nestrpljivi kada nam izgleda da stalno iznova moramo da čistimo isti nered. Ali, jednoga dana, naša deca će prerasti stadijum maženja i igranja dečijih igara i prestati da prave te sitne greške koje je lako ispraviti. Ne znam kako je sa vama, ali ja ne želim da se tada osvrnem i zažalim što nisam poklonila više vremena i pažnje ovim prilikama koje mi se neće večno pružati.
Prilici da pokažem više saosećanja i pomazim svoje dete i onda kada se to od mene ne traži i ne očekuje.
Prilici da ostanem u njegovom krevetu još koji trenutak duže i posmatram kako spokojno tone u san.
Prilici da uživam u njegovom slatkom smehu i radovanju nekoj naizgled besmislenoj igri.
Prilici da mu pokažem da mi je više stalo do vremena provedenog sa njim nego do peglanja veša ili proveravanja elektronske pošte.
Za desetak godina, moj sin će biti tinejdžer preokupiran obavezama u školi, treninzima, druženjem, a možda čak i (jedva se usuđujem i da kažem) devojkom. Provođenje vremena sa mamom neće mu baš biti pri vrhu liste prioriteta. Ali, kada mu budem rekla: “Hej drugar, možemo li nakratko da popričamo?”, nadam se da će ipak napraviti malo mesta i za mene.
Autor: Meri En Bler (Mary Ann Blair)
Izvor: viseodzivota
