Došao poštar nekoliko dana pred Božić noseći poveći paket, vezan pozlaćenom vrpcom.
„Kakav divan božićni dar!“ veselo će poštar.
„Hvala, stavite ga na stol“, tužno odgovori starac.
Poštar začuđeno zastade s paketom u ruci. Dobro je pretpostavljao da je paket pun dragocjenosti. „Valjda starac ne shvaća, pa je zato tako tužan…“, pomisli u sebi.
„Ali, gospodine, zar Vas ne raduje? Nećete li proslaviti tako divan dar?“ nastavio je donosilac.
„Ne mogu… Doista ne!“ odgovori starac suznih očiju, te ispriča poštaru o svojoj kćeri koja se bogato udala:
„Svake mi godine šalje bogat paket s ceduljicom: Od tvoje kćeri i njezina supruga! Nikada osobne čestitke, nikada posjeta, nikada poziva da s njima provedem Božić. Dođite da vam nešto pokažem“, doda starac i umorno zastade.
Poštar pođe za njim u skromnu sobicu i stade zapanjen. Bila je prepuna natovarenim paketima.
„Ali… Vi ih ni otvorili niste?“ dokraja zbunjen upita poštar.
„Ne“, tužno odvrati starac.
„Unutra, znate, nema srca, nema ljubavi!“
„Lice ti uvijek mora biti zrcalo tvojega srca. Zato se najprije pobrini da ti srce bude dobro… Budi srdačan prema ljudima. Ali ne rukama koje uzimaju, nego srcem koje daje.“ (Phil Bosmans)
Izvor: zivotnimagazin
