Zašto smo postali toliko površni da javno kritikujemo ljude koji su pronašli ljubav u nekome ko ne prati “standarde ljepote”?
Kada sam birao ženu za sebe nisam želio lutku sa izloga, najvažnije mi je bilo da pronađem ženu koju ću voljeti toliko da mi njene mane ne smetaju. I ne kažem da moja supruga ima mnogo mana, koliko god da ih ima to su najsimpatičnije mane na svijetu.
Možda drugom muškarcu ne bi bile, ali ja sam je toliko zavolio da naprosto sve na njoj obožavam. Nije me privukla izgledom. Radili smo skupa punih 3 godine i tek nakon godinu dana poznanstva počela je zaista da mi se dopada.
I opet ponavljam – ne izgledom, nego pričom, karakterom, shvatanjima i kompletnom slikom. Kada smo započeli vezu mnogi su bili, blago rečeno, šokirani. Smatrali su da “mogu mnogo bolje” i da je ona daleko ispod nekog mog ranga. Shvatao sam to kao uvredu i nisam dozvoljavao da tako pričaju.
Zar postoje toliko površni ljudi da ljubav biraju po izgledu? Ko ste vi da sudite drugima i govorite šta ko zaslužuje ili ne zaslužuje? Moja supruga možda nije najljepša na svijetu, nije ni najmlađa ali je meni najbolja. Ne bih je zamjenio ni za jednu drugu.
Imam pitanje za vas koji procijenjujete ljude po izgledu? Kad ostarite i vaš partner ne bude više niti lijep niti mlad, šta će vam od njega ostati? Koliko se zapravo slažete, koliko se volite? Koliko ćete se tada podržavati, kakve uspomene će vam ostati?
Moj savjet je sljedeći: Ako ste već toliko površni, zadržite to za sebe! Sramotite se!
