Poznavala sam jednu ženu koja je radila od jutra do sutra, gradila karijeru, dok je kod kuće imala troje dece. Tako rastrzana ona je jurila na sve strane, kao hobotnica protežući svoje krake kao joj ni jedan konac ne bi ispao iz ruku.
Najčudnije je što joj niko nije priskakao u pomoć jer je ona uporno govorila kao može sve, kako stiže sve… Da situacija bude još crnja, ona nije ni bila tako cenjena u porodici. Kada bih njenom mužu rekla: “Svaka čast kakvu si ženu oženio?” On bi poluironično rekao: “Što, šta fali meni?” Stavljajući u drugi plan sposobnosti svoje supruge.
Zbog svega ovog setila sam se jedne arapske stare priče, koja ide ovako:
“Starac Abdulah je godinama živeo sam u pustinji pod užarenim suncem. Od detinjstva je sanjao kako će iskopati veliku rupu koju će kiša da napuni i tako formira jezero u kojem će njegovi sinovi i unuci da uživaju.
Pred sam kraj života odlučio je da uradi upravo to. Punih 9 godina je dan noć kopao ogromnu rupu koja se kasnije pretvorila u prelepo jezero, oazu u pustinji.
Došli su ljudi sa svih strana koji su se divili njegovom radu, govoreći kako nije uzalud proveo 10 godina, ali starac je na njihve pohvale ovako odgovarao:
“Nemam ja ništa s tim. Bog je odlučio da nam podari ovo jezero. Kada se bolje pogleda ni voda nije toliko čista, a ima i lepših jezera…”
Ljudi su u početku jezero počeli da tretiraju kao čudo, ali nakon starčevih reči polako su počeli da peru prljave krpe i svoje prljave noge u ovom jezeru. Nekada čista voda, brzo se zamutila, a vodeni svet je nestao…
Starca je ovo bolelo više nego ikad išta, ali ljudi su reagovali tačno onako kako im je on rekao.
Jer nikad ne smeš da obezvređuješ i omalovažavaš svoj rad i trud. Ako ne ceniš sebe, neće te ceniti ni drugi.”
