Jer ti tuga pritiska grudi, stomak boli, noge ne slušaju.
Jer ti život stoji na istoj tački, čekajući taj neki tvoj trenutak koji nikad ne dolazi.
Jer čekaš da deca porastu da živiš neke druge snove.
Jer te ne gledaju kao tebe, već samo kao mamu.
Jer misle da treba da si srećna mrvicama, dok te ponižavaju lažnim sjajem.
Jer si besna što je izostalo poštovanje.
Što uvažavanje postoji samo za druge, a ne i tebe.
Smeš li da plačeš, mama?
Jer si umorna, nenaspavana.
Jer ne čuješ svoje misli od buke i dozivanja.
Jer je odmor luksuz postao.
Jer tvoje potrebe ne smeju da idu ispred.
Smeš li da plačeš, mama?
Dok te čekaju da ih presvučeš, obrišeš, daš da jedu.
Dok te čeka da radiš domaći sa njom.
Dok te gledaju iščekujući da im odgovoriš.
Dok su bolesni, bolni, slabi.
Dok te umor lomi, a ne možeš da staneš.
Smeš li da plačeš, mama?
Što ti se ponekad čini da nisi ti u ovom telu.
Da ne znaš ko njime upravlja i kako ideš dalje.
Smeš li da plačeš, mama?
Zbog nepravde, zbog univerzuma.
Zbog njih koji te gledaju, koji od tebe uče.
Nije za mame da plaču, govoriš sebi.
Dok te onaj talas tuge preklapa, davi, guši.
Smeš li da plačeš, mama?
Smeš li?
Izvor: mamaizmagareceklupe
