Dozvolite mi da započnem ovo pismo sa nečim što je očigledno: Nedostajete mi.
Prijatelji smo već 20, možda 30 godina te, iako smo većinu tog vremena živeli u različitim gradovima, još uvek ima dana kada mi mnogo nedostajete, i gorko-kisela nostalgija je toliko jaka da mogu da je okusim.
Ima dana kada je čežnja prema vama i tom prijateljstvu toliko bolna da ne mogu da je stresem sa sebe, baš poput onog osećaja preopterećenog mišića nakon napornog treninga (kada bih uopšte išla na treninge, zapravo). I ima dana kada me nostalgija za kućom toliko obuzme, i to iznenada i jako, da imam osećaj da će me oboriti na pod.
Ipak, tokom godina smo (skoro) prihvatili realnost – da će tako ostati i u daljoj budućnosti. Poruke, mail-ovi, Facebook poruke, te poneki (retki) pozivi jesu primarni modeli naše komunikacije ovih dana, i većinom sam to prihvatila. Možda bih čak mogla reći da sam (uglavnom) navikla na to.
Ali, dok sam možda to prihvatila, to svakako ne znači da ne želim da stvari budu ponekad drugačije, da sam vam bliže, da se redovnije viđamo, da nismo toliko zauzeti. I dalje mi nedostajete. Uvek ćete mi nedostajati.
Nedostaje mi ono kako je sve nekada bilo. Nedostaje mi to što je provođenje vremena zajedno nekada bilo lako poput prolaska kroz hodnik, ili podizanja slušalice, samo da kažeš: “Pokupila sam vino, dolazim.” Nedostaju mi razgovori koji su trajali satima jer ne moramo nikuda i nemamo šta da radimo. Nedostaje mi kako smo savršeno savladale umetnost ćutanja. Nedostaje mi kako smo posuđivale cipele, šminku i grudnjake olako. Nedostaju mi naši dogovoreni sastanci i gledanje serija.
Nedostaje mi naša želja da budemo autentične i stvarne, da nas čuju i vide. Nedostaje mi ono kako smo delile naše snove i vizije – slobodno daleko od stvarnosti – o deci, poslovima i finansijama. Nedostaje mi onaj osećaj kada smo zajedno, osećaj pripadnosti. Ali ponajviše mi nedostajete vi.
Tokom godina izgradile smo nova prijateljstva, i to neka bliska – sa komšijama, kolegama s posla, partnerima – koja su formirana, negovana i održavana konstantnom interakcijom, zajedničkim aktivnostima i zajedničkim ciljevima. Zahvalna sam na tim novim prijateljima. Potrebni su nam da popune rupe u srcu. Potrebni su nam da bacimo sjenku na prošlost. Potrebni su nam da bi bile manje usamljene. Ali ovi novi prijatelji nisu vi.
Život je brz u poslednje vreme, ponekad i prebrz. Dani, sedmice i meseci prolete u časovima klavira, utakmicama, konferencijskim sastancima i rokovima, u spremanju užine i prisustvovanju beskonačnim rođendanima, i pre nego shvatim, godine su proletile. Ali kada smo zajedno – bilo da je u pitanju tek nekoliko sati nedeljom, ili brzinski ručak u toku sedmice, kada navratiš u moj grad poslom, ili čak produženi vikend – vreme tada stane, ili uspori, na tih par sati ili dana.
Mogu da prođu dani, sedmice, meseci ili godine bez pravog, lice u lice razgovora – kada se naše prijateljstvo sastoji od poruka, mail-ova i Facebook statusa – ali kada smo opet zajedno, to je kao da opet sjedimo na onom starom kauču u našem studenskom stanu. Pa iako naši razgovori sada uključuju više detalja o našoj deci i muževima, pre nego o izlascima, sličnost i autentičnost je ostala, naša želja da nas se vidi i čuje je opstala, i taj osećaj pripadnosti je tu.
Skriveno iza zidova nostalgije jesu čvrste grede zajedničke istorije, a ispod godina odvojenosti je jaki temelj sačinjen od nekoliko decenija prijateljstva.
Možemo napraviti korak unazad ka tim praznim sobama čija smo vrata ostavile otvorenima i ispunimo ih rečima, zagrljajima i smehom.
Sa našom zajedničkom mladošću u pozadini, u stanju smo da prevaziđemo različitosti u našoj odrasloj dobi. Neki su roditelji koji rade, a neki koji ostaju kući. Neki u politici naginjemo ka desno, neki ka levo. Neki žive na selu, neki u gradu, u različitim zemljama. Na papiru, razlika između nas – kao i između onih ljudi koji smo bili – sličnosti ostaju brojnije nego razlike, koje deluju nebitno jer je prijateljstvo duboko i veze iz prošlosti su jače.
Zato se viđamo kada možemo, i naravno nikada nije dovoljno. Ali kada možemo, nadoknadimo sve priče o porodici, poslu i svakodnevici. Pričamo o tome kako su naši životi o-tako-drugačiji sada i kako smo se promenili. Provodimo sate rekapitulirajući prošlost, govoreći: “Sećaš se onoga kada…” i smejemo se dok nam suze ne krenu niz obraze i dok ne dođemo opasno blizu da se upiškimo.
Pričamo o teškim stvarima koje su se tada činile nemogućima – o bolestima, problemima u braku, i starim roditeljima – a koje su razgovori učinili malo lakšima, baš kao i prijateljski pogledi i otvoreno srce pravog prijatelja.
I kada se ti naši o-tako-krati sastanci završe, zagrlimo se i kažemo: “Volim te”, i već planiramo ponovni susret.
I onda se vratimo našoj svakodnevici. Fokusiramo se na pažnju našim partnera i dece, familije i novih prijatelja. Opet šaljemo poruke i mail-ove. Postavljamo fotografije na Facebook-u i pišemo jedne drugima. Naši dani opet prolaze u časovim kalavira, utakmicama, konferencijskim pozivima i rokovima, u spremanju užine i prisustvovanju beskonačnim rođendanima.
Kroz sve to, nedostajemo jedne drugima – do narednog viđenja, kada će taj period kada smo bile razdvojene iščeznuti, i pričaćemo i smejati se kao da smo se videle još juče, i vreme će nakratko stati.
Dok se opet ne vidimo…
Izvor: zenskikutak
