Dok ratujemo protiv starletizma i manirizma koji nas vraća najnižim pobudama i vrednostima, dok se koprcamo da ostanemo OK i da nas ne dotiču ružna zbivanja, dok se spremamo za leto, možda samo na lokalnoj plaži, dok šprickamo poslednju kap omiljenog parfema i nadamo se da je tamo napolju sunce koje će nas grejati i kad nam je hladno oko srca, dok smo se pitali ima li danas još devojaka od stila, baš kakva je bila Odri u “Doručku kod Tifanija”, našli smo odgovor na mestu gde je prvo trebalo da pogledamo: na Fejsbuku. Jedna takva devojka napisala je pismo svojim drugaricama. Mi smo smatrali da treba da ga pročitaju SVE DRUGARICE. Pismo se zove “ONE”. Napisala ga je Sara Blam Bradić. Posvećeno je VAMA. Drugačijima.
„One ne nose štikle, one nose visoke POTPETICE, ne nose starke zato što je moderno, već zato što su to radile još kao KLINKE.
One ne koriste karmin vec RUŽ, crveni mogu da ponesu u svakoj prilici jer su im usne u obliku slova M a ne O.
One ne pišu poruke i mejlove, one i kada kuckaju, kuckaju PISMO.
One uvek radije BIRAJU da iz majice izviri čipkana bretela, nego prepumpani balon, jer ČIPKA je seksi… a ne guma.
Ako se tetoviraju, one to rade zato što je LIČNO, ne zato što podiže cenu.
Ako zaplaču, one zaplaču uz CRNO-BELI FILM, ne uz Brenin stih ili Reality…
One BROJ telefona ne diktiraju, one ga ispišu NA DLANU…
One, kada odlutaju, ne grickaju zanoktice oko veštačkih kandži, one grickaju VRH OLOVKE. Ne smeju se kroz zube, smeju se GLASNO, jer iskren prirodan OSMEH nema cenu.
One ne pokazuju SREDNJI PRST, one NAMIGNU… a poruka ostane ista.
One ne igraju, one plešu i tada ne mešaju, one VRCKAJU. One skinu cipele i kroz svoj grad HODAJU BOSE zato što su srećne, ne zato što su pijane.
One, kada idu na reku, nose kupaći, a ne veštačke TREPAVICE, i više vole da im na suncu izgori VRH NOSA pod šeširom, nego guzica pod lampom, nemaju crte od solarijuma, vec od čipkanih bretela. One na PLAŽU ne nose puder i ratničke boje za lice, već olovke za crtanje po kamenčićima i pisanje razglednica.
One, umesto da upale klimu u kolima, uvek prvo otvore sve prozore i RASTRESU KOSU.
One, kada zele da su SE*Y, umesto top majcice i mini suknjice, oblače BELU mušku KOŠULJU.
Opuštaju se uz PUCKETANJE kocke leda i STARE PLOČE, One se uz ŠAMPANJAC i narodnjake ne puće već smeju. Kada čuju trubu pomisle na JAZZ, ne na Guču. POZORIŠTE ne obilaze ili samo posećuju… stalno mu se vraćaju.
One SANJAJU uvek U BOJI, tako jako i stvarno da se snovi i u snu ostvaruju.
One ljubav vode DODIROM.
One ne maštaju o čudima, one ČUDA stvaraju i žive.
ONE SU DRUGAČIJE ZATO ŠTO SU ODUVEK OSTAJALE ISTE.
Za sve ONE, koje su u vremenu izopačenih vrednosti, ostale iste i tako postale DRUGAČIJE… Pomenula sam samo neke od njih kojih sam se u prvom trenutku setila i koje su me najvise inspirisale da ovo napišem, i koliko mesta je bilo… ali pomenula bih još mnoge i posvećujem ga SVIM mojim dragim prijateljicama, drugaricama i poznanicama … U nadi da ce i naša deca jednog dana upravo tako postati drugačija… „
SaRa B.
Pismo pročitajte ovdje
