Kada bi deca videla da odrasli čitaju, možda bi to bio najbolji podstrek. Deca su slika i prilika svojih roditelja. A ispred svakog promašenog roditelja stoji po neki ekran.
Piše: Jasmina Jovanović
Davno je bilo kada sam ja išla u osnovnu školu. I davno kada sam oduševljeno krenula na bibliotekarsku sekciju. Ljubav prema knjigama nije mogla da me odvede ni na jednu drugu stranu. Pošto nije bilo puno zaljubljenika u to zanimanje, vrlo često sam bila jedina na velikom odmoru koja je našoj staroj, sada već upokojenoj bibliotekarki Milanki, pomagala oko izdavanja knjiga i ujedno učila zanat. Danas kada imam porodicu, muža i dvoje dece, žao mi je što ona to ne može da zna, jer se silno sekirala videći koliko i kako brzo čitam, i uvek me opominjala: „Nemoj toliko da čitaš! Nikad se nećeš udati!“
Evo, udala sam se! Ali ne kao u onoj anegdoti: “Upoznala sam čoveka svog života na 457 strani romana koji čitam“. Stvarno sam se udala. I još uvek čitam. Baš bih volela da joj to kažem i da sa njom sednem i popijem kafu dok pričamo o knjigama i recitujemo Vaska Popu i Lorku, omiljene nam pesnike obema. I znam da bi se ona radovala, silno. Nisam shvatala tada, zašto mi pobogu, ne dozvoljava, da na samom početku petog razreda uzmem na čitanje Džejn Ejr? Ozbiljno se namrštila i rekla mi: “Ne! Prerano je! Uzmi neku dečiju knjigu.“ Sećam se da smo dugo rondale po policama sa dečijom literaturom, da bi na kraju shvatile da u našoj biblioteci više nema dečije knjige koju nisam progutala. “Pa, dobro,“ pomirljivo je rekla uzdahnuvši, „uzmi tu Džejn Ejr, kad već nemamo ništa više za tebe.“ I ja sam sva važna i srećna iako je mraz već ledio prste, otpešačila četiri trolejbuske stanice sa Šarot Bronte u naručju, ni ne pomišljajući da je stavim u ranac a ruke grejem u džepu.
Danas, kada kupite telefon se ekranom „na dodir“ u zimskom periodu, dobijate specijalne rukavice na poklon, koje greju ruke, ali omogućavaju da nesmetano baratate „pametnim“ telefonom, jer su vrhovi rukavica tako osmišljeni. Kada vidim takve rukavice, još sa logom firme koja je prodala telefon bude mi krivo. Knjige mnogo duže postoje na ovoj planeti, pa ništa pametnije nije smišljeno da ih čitamo i listamo, a da imamo rukavice na rukama koje nas greju – do isecanja vrhova prstiju sa rukavica. A isečene rukavice ne greju sasvim.
I uopšte, šta se to desilo sa svetom u kome je gorka istina ona Fejsbuk nazovi „mudrost“ koja kaže: “U autobusu danas, svi kao normalan svet kuckamo po telefonima, a jedan se našao “pametan“ pa čita knjigu!“
Ako je nekada, moja obrazovana ali poučena sopstvenim gorkim iskustvom, bibliotekarka otvoreno govorila da ovaj svet muškaraca ne voli previše pametne i načitane žene, zar nije danas sasvim obrnuta situacija? Ženama je sve dozvoljeno. One su predsednice, lekarke, advokati, poslanice sve što požele, ali i dalje nekako knjiga ne ide uz sve te menadžeke. Bolje im stoje laptopovi (dobri su za skoliozu), ajfoni i pametni telefoni. Uz knjigu deluju nekako neozbiljno, sanjarski. A telefon koji joj stalno zvrnda, odaje utisak da mnogi ljudi ne mogu bez njenog saveta. Ko je još video neku znamenitu osobu u javnosti sa knjigom?! Knjiga je kao aksesoar totalno aut – da se izrazim na jeziku onih koji kuckaju do besvesti po svojim dragim ekrančićima.
Jedino, eto ako je za utehu (a meni nije ni najmanje), tu je činjenica da sve češće umesto nekadašnjih nepristojnih kućnih videa naše javne ličnosti objavljuju knjige. Ako se biografija jednog političara, starlete i mnoštva oskudno odeveniih voditeljki, može nazvati knjigom. A izgleda da može. E, te lepotice se onda danima slikuju sa svojom knjigom u zagrljaju, pa onda i sve njihove gošće koje su u negližeima došle na promociju „književnog dela“. Tada tabloidi, ali i oni što to nisu, osvanu sa gomilom žena koje grle knjigu svoje koleginice ili prijateljice, samo na čas zaboravljajući na telefone. I taj prizor mi nikad ne prija. Zar je knjiga spala na to da je pišu bivši ministri i starlete?
Učili su nas da je knjiga čoveku najbolji drug. Ali izgleda da nije i ženi. Iako po definiciji sociologije, čovek označava i muškarca i ženu. Jer ako žena drži knjigu, ne može i varjaču, šerpu i krpu .A ako drži telefon i laptop, e onda ona zarađuje dovoljno da plati neku drugu bez laptopa koja će zaraditi za život držeći šerpu za obe.
Laka literatura, “boza i limunada“ od književnosti, jedino je što ćete još sresti u autobusu ili tramvaju da neko slučajno čita. Trend se mora ispratiti, a u tom trendu knjiga je – davno prošlo vreme. Sve češće se kroz javnost provlači pitanje, kako deci približiti čitanje? A možda je ključna stvar kako odraslima približiti knjigu? Kada nam danima ne bi radili internet i kablovska, možda bi više ljudi posegnulo za knjigom. Isto kao kada je za vreme bombardovanja i restrikcija struje napravljeno najviše beba. U tako očajnoj situaciji! Kad bi ukinuli telenovele i štalske rijalitije, možda bi ljudima nedostajao još neki zaplet, sem onog dobro poznatog zapleta sopstvenog života, pa bi počeli da čitaju. A ljudi vole zaplete koji nisu njihovi, za koji ne snose odgovornost.
Kada bi deca videla da odrasli čitaju, možda bi to bio najbolji podstrek. Deca su slika i prilika svojih roditelja. A ispred svakog promašenog roditelja stoji po neki ekran.
Kako to da je knjiga uvek obeležena kao društvo usamljenih, štrebera i usedelica? Zar se u današnje vreme sve modernizovalo, sve preokrenulo i sve je dozvoljeno, samo je knjiga još nekako breme, beleg odbačenih?
I u čemu je problem dece ovog veka? Šta je to što je njih odvratilo od knjige? Briga za udaju sigurno nije, danas se brakovi sve manju sklapaju. A i moderno je razvesti se.
Možda činjenica da knjizi treba ceo čovek, čitava misao i dosta vremena. Ne samo plitko čeprkanje po naslovima interneta, deo mozga i jedan prst za listanje. Ne, knjiga je zahtevna stara gospođa kojoj se nigde ne žuri. Koja zahteva svu pažnju. Ali od nje se nikad ne rastanete bez nasledstva. Nekad je to novo iskustvo, nekad obilje divnih reči, nekad neverovatan zaplet i uzbuđenje.
Jeste da nam nije kao na televiziji ponuđena slika, moramo da uključimo maštu. I nema režisera, samo pisac i čitalac. I oči moraju da nam rade, i ruke da je drže. Jeste, lakše je uzeti daljinski u ruke i isključiti sve sem čula vida i sluha. Primiti servirane slike i zvuke dok nam mašta leži na samrti. Ali, da li je lepše? Zar nije čovek jedino živo biće sa maštom i osećanjima, jedino kome je dat takav dar, a koje će kao i mnoge druge stvari koje je protraćio, i ove darove zapustiti i zaboraviti.
Takva budućnost je neminovna. Čak se i obavezne lektire skraćuju, ukidaju i prepričavaju na sajtovima. Ali vi se ne dajte. Čitajte, dragi moji!
Čitajte! Proputujte svet i upoznajte milione likova čak i ako nam ukinu šengen i uvedu sankcije. (Pu, pu daleko bilo!)
Izvor: detinjarije
