Jednog sasvim običnog dana rešio sam da ODUSTANEM. Odjednom sam rešio da dignem ruke od posla, od svoje veze, i od svoje duhovnosti. Zapravo, rešio sam da odustanem od života.
Ali, pre nego što sam rešio da to definitivno uradim, otišao sam u šumu na poslednju šenju sa Bogom.
Rekao sam: „Bože, možeš li da mi daš jedan dobar razlog da ne odustanem?“
„Pogledaj oko sebe. Da li vidiš paprat i bambus?“ pitao me je on.
„Da“ odgovorio sam.
„Kada sam ih zasadio, dobro sam brinuo o njima. Pazio sam da budu na mestu gde ima sunca, zalivao sam ih. Paprat je baš brzo rasla. Brzo je prekrila tlo. Ali, od bambusa ništa. Ipak, nisam dizao ruke od njega. Sledeće godine, paprati je bilo još više, a od bambusa ni traga ni glasa. Ipak nisam odustajao. I treća godina bila je ista, kao i četvrta. Ja nisam odustajao. Onda, pete godine je mala sadnica bambusa iznikla. U poređenju sa paprati bila je ništavna. Ali, samo šest meseci kasnije, bambus je izrastao preko tri metra. Pet godina mu je trebalo da pruži korenje koje ga je ojačalo i omogućilo mu da raste. Uostalom, ja ne bih stvorio ništa što nema šanse za preživljavanje. Znaš li da si i ti u vreme dok si patio zapravo pružao svoje korenje? Kao što nisam dizao ruke od bambusa, ne dižem ih ni od tebe“ rekao mi je Bog.
„Ne upoređuj se sa drugima. Bambus ima sasvim drugačiju svrhu od paprati, ali obe biljke čine šumu lepšom. Doći će i tvoje vreme. I ti ćeš porasti“.
„Koliko treba da porastem?“ pitao sam ja.
„A koliko će bambus porasti?“ uzvratio je on.
„Verovatno koliko god može“ rekao sam.
„Upravo tako. Učini me ponosnim pa i ti porasti koliko god možeš“ rekao mi je Bog.
Izvor: viseodzivota
