„Ponekad strepim da nisam dovoljno dobra za njega. On je profesor na fakultetu, uticajan je, ja sam završila samo srednju školu, nemam ni posao“, rekla mi je i dodala „nije baš da se ne pitam da li bi mogao naći bolju“.
Mogao naći bolju.
Evo je zamka u koju upadamo tako često, gledajući na ljubav kao na neki matematički proračun u kom upoređivanjem onoga što on „nudi“ i onoga što ona „daje“ dolazimo do rešenja koje bi trebalo da stopostotno otkrije da li su jedno za drugo.
Mogao naći bolju.
Šta uopšte znači biti bolja? Imati više novca, imati bolje obrazovanje, imati plaćeniji posao, imati kuću na sprat, imati imućne roditelje, duže noge, veće grudi, preplanutiji ten, više reči za kazati?
Šta znači „mogao je naći bolju“ i zašto bi neka sa boljim obrazovanjem i boljim finansijama nužno bila bolja za njega?
Prošla sam kroz ovu priču. Ja sa završenim fakultetom, on sa srednjom trogodišnjom školom. Govorili su mi „možeš naći boljeg“. Nije mi bilo jasno šta misle kada kažu „naći boljeg“ , ko bi mogao i zbog čega biti bolji od njega, i kako neko može da zna šta meni prija i ko je meni dobar?
Prošlo je četrnaest godina, on i ja smo još uvek zajedno. Imamo dete. Otvaraju mu se poslovne ponude o kojima ja, „fakultetski obrazovana“, mogu samo da maštam. On je taj koji zarađuje troduplo više nego ja. Ali sve to je nevažno i ne čini ga boljim nego što je bio onda kada smo se upoznali dok je „samo“ glancao čaše u malom seoskom kafiću, vozio maminu miniku i iz dubokog prednjeg džepa rovario sitniš za dve kafe.
Novac, obrazovanje, visoka kuća, kuća, auto, skup auto… ne može nekoga učiniti boljim ili gorim kada pričamo o iskrenoj ljubavi. Jer ako između dvoje ljudi postoji ljubav, ona briše sve ovo, ruši svaki zid koji zbog gluposti, predrasuda, proračuna, strahova podižemo između sebe.
Stotinu puta sam čula ovo „mogao je naći bolju“ ili „mogla je naći boljeg“. Ja sam „samo“ konobarica, ja sam „samo“ magacioner bez kuće, ja sam „samo“ devojka koja voli da ždere i deblja se, ja sam „samo“ kilonja koji nema mišiće, ja sam „samo“ devojka ko svaka druga, ja sam „samo“ prosečan momak, neperspektivan… može ona bolje, može on bolje.
Ovakve sumnje oduvek su mi alarmirale na nedostatak samopouzdanja i na klimavu ljubav.
Jer ako je ljubav snažna i kulja između dvoje ljudi onda ona od kilonje pravi atletu, od „prosečnog“ momka stvara nadprosečnog, ona topi kilograme i briše celulit (ne nestaju oni stvarno, samo ona na njih više ne obraća pažnju), od masnih naslaga pravi pločice, jača samopouzdanje (jer nekom si najlepši, najbolji, najvažniji, bez tebe ne može…), gura ga u nebesa, počinješ drugačije da hodaš, da gledaš, da dišeš, da spavaš, da jedeš, da se oblačiš, misli su drugačije i teku drugačije. Počneš da voliš sve kod sebe, jer neko ti je pokazao koliko je sve to lepo i koliko može da se bezgranično voli.
Poljubio ti je debeli zglob, poljubila si mu rošavi obraz, poljubio ti je duboki ožiljak na kolenu, poljubila si mu dlakavo rame, poljubio ti je tvrda stopala, poljubila si mu ćelavo teme. Nema kod ljubavi gađenja. Ona ti menja ukus. Mazi te po grudvastim nogama, ležiš na njegovom velikom stomaku. Ljubav ti menja čulo dodira. Svaka njena reč, svaka njegova reč, zvuči ko pesma.
I trudiš se, jer neko te voli i veruje u tebe, da budeš još bolji, da budeš bolja, ali ne zbog drugih, ne zbog tuđih očekivanja, već zbog njega i sebe. Zbog ljubavi.
Menjaš se zbog vas, a ne zbog toga što ti neko kraj uva šapuće “može on naći bolju“.
Kod iskrene, jake ljubavi nema mesta za nesigurnosti i vaganje ko je odmakao dalje i da li mu treba „bolja“.
Danas znam da kraj sebe imam muškarca boljeg od svih onih koje su mi velikodušno „preporučivali“ a koji bi mi navodno obezbedili i pružili više nego on.
Za mene je „najbolji“ muškarac onaj koji zna šta volim, čega se plašim, od čega se sklanjam, koji me hrabri, koji me ne ograničava i ne guši, sa kojim sam sigurna, zbog kog još više volim i cenim sebe, pred kojim se ne pravim da sam nešto što nisam, pred kojim sam sebi zanosna i u pižami, čupava i otekla, sa kojim ni ne razmišljam o tome jesam li zanosna, koji ume sa mnom, sa mojom nežnom i mojom prgavom nesnosnom stranom, sa mojom ćutnjom i mojim besom, koji me voli onda kada se sama sebi gadim, sa kojim imam planove, sa kojim rastem, koji je deo mene, koji je vremenom srastao u mene, koji me nikad nije naveo da pomislim da bi mi sa nekim obrazovanijim ili imućnijim, sa nekim drugim bilo bolje.
Gubimo drage osobe spremne da nas do nebesa vole, zbog sopstvenih nesigurnosti, zbog priča koje kruže da će nam neko sa više škole, više ambicija, ili više novca nužno doneti više ljubavi i sigurnosti u život.
Ljubavi pucaju zato što je neko nekad rekao da se ljubav, njena snaga i trajanje, može prostim upoređivanjem onoga što unosite u nju, predvideti. Pa svi gledaju da se „dobro“ udaju i ožene. Puštaju partnere kroz rendgen, puštaju sebe kroz rendgen, familije, imovinsko stanje, obrazovanje, poslove, ne bi li otkrili neke falinke, nešto što bi u godinama koje dolaze moglo napraviti problem. Štikliraju stavke za koje misle da garantuju ljubav. Markiraju one za koje veruju da će doneti nesuglasice.
Unose glavu, poraslu i nateklu od silnih upoređivanja, sumnji i pitanja, tamo gde jedino srce ima pravi odgovor.
AUTOR/KA: JOVANA KEŠANSKI
Izvor: lolamagazin
