Da sam tvoj muškarac, onaj čovek kom si prećutno rekla DA mnogo pre nego što si to pred svima glasno izgovorila, smestio bih te na svoj dlan i čuvao te ko da si kaplja vode. Pustio bih te da kliziš među linijama života, ko što kliziš unutar svake žile koja me krvlju hrani, da tražiš svoj put, ali bih te čuvao od pada.
Da sam tvoj muškarac, ne bi bilo stabla voćke kraj kojeg bih prošao, a da ne zastanem. Da je uberem i tebi donesem, da preskočim ogradu od žice, pokidam majicu o najviši šiljak, da opsujem, da me opsuju, da kažu lopove jedan. I ja ne bih bežao, svoje ljubavi prema tebi ne bih se stideo, već bih sve lepo objasnio zajapurenom čoveku sa motkom. Rekao bih mu da imam ženu koju volim i koja voli žute jabuke i da sam morao da stanem, da je uberem, da joj odnesem da je pregize svojim oštrim zubima, pa da belim dlanom zadržava komade koji bi od smeha ispadali van.
Da sam tvoj muškarac, slušao bih te. Ne onda kada mi ozbiljna kažeš „sedi da razgovaramo“. Slušao bih te dok spavaš, dok u ćošku sobe sklupčana u fotelji piješ kafu, dok jedeš hleb premazan marmeladom, dok šetaš gradom, dok gledaš izloge, dok zapinješ i psuješ ivičnjak, dok po dlanovima prevrćeš knjigu i mirišeš njene strane, dok na stopala nazuvaš cipele za kišu, dok maziš dete, dok posmatraš zaljubljene parove, dok uzdišeš kao da ti nešto fali, dok sanjaš, dok se po dvorištu šetaš u suknji podignutoj preko grudi da haljina bude, dok cvrči ulje, dok skačeš unazad da te ne opeče, dok ližeš prst gde je ipak prsnulo i zapeklo. Slušao bih te očima, onda kada ne želiš da mi bilo šta kažeš.
Da sam tvoj muškarac uvek bih te držao za ruku, čak i onda kada ti dlan nije u mom. Nikada ne bi koračala sama, čak i kada bi te viđali samu.
Da sam tvoj muškarac, trudio bih se da ostaneš ona devojka u koju sam se zaljubio. Da se ne menjaš zbog mene, zbog ove ljubavi, jer meni drugačija žena ne treba, već ti. Da sam tvoj muškarac voleo bih da uvek ostaneš devojčica koja pokušava da razume ovaj svet, koja se trudi da ga zavoli i sebi objasni, koja ima želje, koja želi da ih ostvari, ranjiva, tvrdoglava, ponekad besna i prkosna, prema ljudima i meni otvorena i živa.
Da sam tvoj muškarac, učinio bih te ženom koja se smeje. Ovo je ludi svet u kom ti možda ne bih mogao ponuditi veliku kuću i veliki auto i veliki bazen i velika putovanja i veliki nameštaj, možda bih i mogao, ali bih se trudio da to ne bude najvrednije što si dobila od mene. Ljudi su zaboravili da se smeju, a ako se to dogodilo i tebi, ja bih te ponovo učio smehu.
Da sam tvoj muškarac, izrastao bih iz tvojih belih leđa ko najveća krila. Da možeš da letiš onda kada to poželiš ili da se njima obrgliš i u njima sigurna zaspiš. Jer kakav je to čovek koji sputava let voljene žene, koji je za noge vezuje, koji joj broj koraka određuje, koji joj putanju kretanja pokazuje, koji ludo veruje da sa brakom umire želja da po nebu krilima mašeš…
Da sam tvoj muškarac, to bi svi znali. Ali, ne zato što su čuli da smo zajedno, već bi osetili da pripadam tebi. Po mom smehu, ponašanju, mojim navikama, priči ili ćutnji znali bi, svi bi znali da pripadam tebi, da sam tvoj. Ja to ne bih mogao sakriti, ja to nikada ne bih ni skrivao. Možda bi neko rekao budala, ali to ne bi promenilo bilo šta.
Da sam tvoj muškarac, uradio bih sve da se nikada ne pokajaš što si kraj mene. Ako bi se to i dogodilo, pustio bih te da odeš. Ne bih mogao da gledam kako se iz vedre devojčice pretvaraš u ogorčenu ženu koja krišom plače po nekoliko sati, koja žudi za nečim drugim. Da sam tvoj muškarac, gledao bih ti oči kada jutrom ustaješ i kada noću u mrak sobe odlaziš. I tada bih sve znao. Ako ne bih uspeo da te usrećim, ne bih te ni čuvao polomljene duše.
Da sam tvoj muškarac, pustio bih da od mene napraviš boljeg čoveka, ako ti ovaj kakav sam sada nije dovoljno dobar.
Da sam tvoj muškarac, nežno bih ljubio tvoje nesavršenosti. Milovao te tamo gde si najranjivija, najnesigurnija. Usput i skoro neprimetno, da ne pomisliš da im dajem na značaju. Ošamario bih jako sebe ako bi ikada poželela da zbog mene postaneš jedna od onih krutih žena koje srećem u gradu, a koje toliko naliče jedna drugoj, ako bi zbog mene zamrzela svoje noge, svoj nos, ili kosu, svoje zube ili glas, svoja stopala ili grudi, svoj smeh ili reči, sve ono zbog čega si toliko drugačija od svih njih koje poznajem.
Da sam tvoj muškarac, verovatno ti nikada sve ovo ne bih ni pisao, jer ti bi osećala, ti bi znala da ja to jesam.
AUTOR/KA: JOVANA KEŠANSKI
Izvor: lolamagazin
