Sve što poželim, a u skladu je sa mojim (finansijskim) mogućnostima, ja postižem. A kako, pitate se? Eto tako što sam rešila…
Piše: Jasmina Jovanović
Dešava mi se sve češće da me drugarice, poznanice i prijateljice pitaju jednu istu stvar: “Kako sve to stigneš da uradiš?“ I ja se onako na trenutak štrecnem, da se preispitam šta sam to sad uradila, pa shvatim da nisam uradila ništa posebno. Nego eto, radim, imam dvoje dece i imam okućnicu u kojoj gajim baštu. Ali većini žena naviklim da im mame ili svekrve kuvaju i peglaju, i ako ima uslova za to, gaje povrće i voće bez njihovih zaduženja, ja dođem kao neki vanzemaljski oblik života. Čudno im. Eto, one od kućnih poslova i obaveza oko dece ne stižu da sa njima negde odu. Nije bitno da li je to bioskop ili pozorište ili samo šetnja po kraju. Naravno, ovo treba napisati velikim slovima, čast izuzecima! Znam žene koje ne rade formalno na poslu, ali rade mnogo više nego mnoge koje odlaze na neka svoja radna mesta. Sve je stvar volje i organizacije.
Sve što poželim, a u skladu je sa mojim (finansijskim) mogućnostima,ja stižem. A kako, pitate se? Eto tako što sam rešila…
Zabezeknem se još više kada mi drugarica koja od obaveza ima svoj posao i zlatnu ribicu u akvarijumu kaže -„Pa, ti si jedina koja, kad god je pozovem da se vidimo, nađe vremena za kafu i viđanje! A sve druge imaju manje obaveza od tebe.“
Ja se tako lepo zapanjim, a to je u stvari bio kompliment. Treba da joj se zahvalim na njemu. Rizikujem da ovo što sledi ispadne teška samopohvala, ali oni koji me znaju znaće i da je zaista tako. Oni koji me ne znaju, neka se zapitaju, da li bi i oni mogli više da postignu. Krajnje je vreme da žena ženi bude inspiracija a ne krvnik, kao što je rekla spisateljica Habjanović-Đurović: Žena je ženi krvnik. I to je samo dno opšteg ženskog poraza.“
Za postizanje svega što čovek želi, treba samo malo hrabrosti. I stalnog podsećanja na onu poslovicu da maslina daje najviše ulja kada je najviše pritisnuta. I naravno, sasvim malo ludosti, koliko skupocenog začina. Kao recimo, kada vas drugarica pozove na dan kada se odigrava beogradski maraton i kaže da se ona, sa Banjice, ne usuđuje da krene sa decom u pozorište za koje ima karte, ali eto ako hoću ja, koja živim 20 kilometara dalje od nje, u predgrađu Beograda i isto tako imam dvoje dece, ona će mi ih ustupiti. Naravno da hoću, kažem ja. Moj muž, već naviknut na moje poduhvate, samo je promrmljao nešto sebi u bradu. U stilu – Naravno da nisi normalna. Da se razumemo, dan je bio savršen prolećni, svi smo bili zdravi i imali smo besplatne karte za divnu dečiju predstavu – znači normalna sam što sam pristala. Svi poslovi će sačekati. Ništa se neće samo uraditi. Ili, što bi rekli –Nije posao zec da umakne. Dakle, idemo u pozorište.
Bio je to neočekivano dobro proveden dan. Malo smo više pešačili, ali smo bili pripremljeni na to. Grad je bio pešački raj, sa minimumom saobraćaja i sa puno ljudi na ulicama koji nigde ne žure, koji ne idu na posao, nego eto šetaju svojim gradom, navijaju za nekog učesnika maratona ili samo upijaju dugo čekane sunčeve zrake. Kada smo došli kući, samo smo se malo ubrzali.Brže smo rasklanjili kuću, energičnije menjali posteljinu i svi se uključili u uobičajene subotnje radnje.
I uvek je tako. Rešimo šta ćemo da radimo i gde ćemo da idemo, rastrčimo se puni elana i planova i začas sve sredimo. Brže ću peglati, a kraće usisavati, neću se unositi u slučaj i skidati farbu sa tepiha. Ionako je ovo kuća u kojoj se živi, ne slikamo je za časopis. Ali će moja deca otići na piknik. Neću gledati tv, kao što ga i ne gledam,i kraće ću pričati telefonom, ali ćemo stići da odemo sa drugarima na Adu, u bioskop, da beremo zovu, šipurke, drenjine ili šta je već planirano za taj dan. Ustaću ranije, i po hladovini okopati i opleviti baštu, jer kasnije idemo na bazen ili na neki rođendan. Zimi, subotom, kada je najbolje ostati duže pod jorganom i uživati u ujednačenom disanju svoje dece, dok napolju luduje košava i ledi krv u žilama, ustaću bez razvlačenja, skuvati kakao i ispeći palačinke da bi smo mogli, kada se probude, da doručkujemo u krevetu svi zajedno (jer subotom menjamo posteljinu, pa možemo i da nešto uflekamo i prospemo) i ogovaraćemo nastavnike, pričati njihove bebeće doživljaje i golicati se… Baš zato jer taj luksuz sebi možemo da priuštimo samo vikendom, uzećemo ol-inkluziv varijantu. Sa sve mrvama i flekama po krevetu. Ali kada okrepljeni, iscmakani i naspavani iskočimo ispod jorgan- planine, začas se srede pisaći stolovi, razvrsta odeća i zategnu prekrivači. A i uspešno sebe samoobmanjujem da je spavanje precenjeno u mom uzrastu. Nisam beba da toliko spavam, tešim sebe i kapiram da me uz kafu najbolje rasanjuju smeh i rad.
Mnogo smo obazrivi kada je vreme u pitanju. Ni slučajno ne pijemo kafu sa bilo kim. Možda smo čak i pomalo oholi kada je biranje društva u pitanju. Samo ljudi posle kojih se ne osećamo kao isceđene krpe dolaze u obzir za druženje. Baš nas je briga šta će ko reći o tome. I da li se komšiluk vređa što se ne družimo češće. Vreme je ono koje nema cenu. Sve drugo možemo kupiti ili ne moramo.
Živim u tvrdom ubeđenju da me se deca neće sećati po obrisanoj prašini i uštirkanim krpama (ne daj, Bože), već po iskustvima koja smo zajedno stekli. Po gradovima u kojima smo bili, manastirima, muzejima, po ljudima koje smo sreli i radionicama na kojima su se zabavile i naučile nešto novo.
Sve stižemo jer nisam robinja Isaura svojim ukućanima, nego svi rade ono što umeju. Od malena imaju svoja zaduženja i obaveze. Moj muž nije jedan od onih muževa uz koje gratis ide daljinski upravljač i godišnja pretplata na neku dnevnu novinu. Ne, voli i on to, i tv i novine, svakako, ali ne preza ni od čega u kući što treba da se uradi. Dobro, eto priznajem – ne pegla, i ne pere sudove…sve drugo može.
Sve stižemo jer ne pravim od njih ikebane, nego male ljude koji kroz rad stiču i saznanja i razvijaju životne veštine. Stižemo i zato što ne trošimo vreme po tržnim centrima, birajući odeću i dangubeći pod neonkama. Ne, mi imamo razvijenu čitavu mrežu razmene dečije odeće sa našim drugarima i drugaricama. Uzimamo i prosleđujemo, prekrajamo, sužavamo i skraćujemo, pa i kroz te nove-stare kreacije razvijamo kreativnost i vežbamo se da doakamo modnoj industriji i onima koji nemilice proizvode li proizvode, a sve pod sloganima “vaše je samo da kupite” ili “ovo morate imati”.Eto, i prekrajanje je bolje provedeno vreme nego banzanje po skupim radnjama u kojima ima svega sem kiseonika.
Sve stižemo, jer je život prekratak da bi smo čekali da nam se sve kockice slože, da bi se nešto uradilo.
Sve stižemo, jer smo tako rešili. Jer je tako bolje, zanimljivije i lepše…
Izvor: detinjarije
