Emotivna ispovest žene i majke koja je želi da samo jednom oseti da neko brine o njoj.
Dođe nekada loše vreme za brak. Obaveze, različite potrebe, promene… Pročitajte iskustvo jedne žene (koja je želela da ostane anonimna), koja je svoju priču podelila na sajtu Babl (Babble.com).
“Kada sam se udavala za njega znala sam kakav je čovek. Snažan, velikodušan, prijatan. Ali u mnogim stvarima moja sušta suprotnost. Mislila sam da ću moći donekle da ga promenim. Međutim, njegov strah da uradi nešto izvan zone komfora je ogroman.
Ali nisam mogla da predvidim šta će našem odnosu da se desi kada dođu deca. Nisam mogla da pretpostavim da će brak i porodica učiniti da naše prirodne osobine toliko budu izražene, i to ne samo one dobre.
Ima dana, većina njih, kada sam ok sa tim. Kada prihvatam da odlazak kod lekara, stomatologa, plaćanje računa, planiranje obroka, kupovina namirnica, i sve ostale dnevne obaveze zavise samo od mene. Tada kažem sebi ‘Oduvek si bila dobar planer. Ne bi se ni osećala dobro ako ne bi sve držala pod kontrolom, zato se opusti.’
Ali onda, dođu i oni drugi dani, kada ne mogu. Umorna sam. Veoma umorna. Dođu dani kada bih volela da jednom, samo jednom, ja budem ta o kojoj neko brine.
Ponekada maštam o tome kako bi izgledalo da na trenutak ja mom mužu budem centar svega. Sramota me je da priznam, ali često maštam da me probuni nežnim poljupcem, i šapne ‘Ti ostani u krevetu, ja ću se pobrinuti za decu.’ Maštam da jedan dan mene neko pita šta bih da jedem ili šta može da učini za mene. Da neko razmišlja deset koraka ispred mene, da zna o čemu razmišljam i pre nego što izgovorim, onako kao što ja to činim za njega.
‘Draga, šta želiš da ručamo? Draga, deca imaju trening u 18h, ja ću ih odvesti, ili ih ti odvedi, a ja ću spremiti večeru.’
Svaka potreba, svaka emocija, svaka želja i obaveza, sve je na meni, da mi ponekda izgleda da je ceo Svet na mojim ramenima.
A on? Ko je taj čovek sa kojim delim život? Taj čovek koji gleda kroz mene, zaboravlja ko sam, koji ne vidi u meni nešto više, koji ne oseća da ja želim više. Koji ne zna da plačem noću, tu pored njega, zato što želim da me želi. Ne mene kao ženu, ne mene kao mamu njegove dece, nego samo mene.
Želim da me obori sa nogu, da me čvrsto zagrli i da isplanira noć samo za nas.
Želim da jednom samo sve smisli bez mene, bez onoga ‘šta ti misliš?’ ili ‘šta ti treba?’, da me iznenadi.
Ali naša veza nije takva. On je toliko drugačiji od mene. Ja sam menadžer našegh braka, planer naših dana i planer njegovih obaveza. Više i ne znam kako od njega da tražim šta želim, kako da mu kažem da mi je srce ‘golo’, i to je još jedan teret na mojim leđima.
Pitam se da li sam jedina žena koja je stavila taj romantični prsten na ruku, a onda završila među gomilom veša razmišljajući šta se dogodilo sa ovim svetom i pitajući se da li je ovo ono što treba da osećam.
Ponekad sam toliko nervozna i frustrirana. Stručnjaci savetuju da žena obavezno mora da vodi računa o sebi. Pa da li je dotle došlo da drugi moraju da me podsećaju da vodim računa o sebi. Kada su to žene zaboravile šta je važno i stavile njega ispred svojih potreba?
Jeste paradoks. Definicija braka jeste davanje drugom, u svakom obliku.
Žene žive kako bi drugi mogli da žive. I tako je oduvek.
Ali ponekad, samo ponekad, maštam da samo jednom ja budem ta osoba o kojoj neko brine.”
Izvor: yumama
