Ljubav je smisao života. Ljubav je ono što nas pokreće da radimo, stvaramo, pravimo decu, pomažemo drugima i sebi, učimo, razvijamo se i budemo, zdravi i srećni. Ljubav nije usko vezana za ljubav prema porodici, voljenoj osobi (partneru), prijateljima ili drugim osobama. Ljubav postoji u svemu što nas okružuje, postoji ljubav prema svemu što postoji, ljubav prema samom sebi, prema stvaranju i radu, Bogu / univerzumu i prema životu uopšte. Kada tako sagledamo ljubav onda nam je jasno zašto je ljubav smisao života, postojanja, zdravlja i sreće. Ljudi koji su puni ljubavi oni su zdravi, razvijaju se, donose dobro sebi i svojoj okolini a oni koji pate od iluzije ljubavi oni su nesrećni, imaju problema sa zdravljem, sa samim sobom i drugima.
Šta je ljubav?
Pre nego što kažemo šta ljubav nije, odnosno šta je iluzija o ljubavi treba reći šta ljubav zaista jeste. Ljubav nije ni misao ni osećanje, ni stanje, ni ponašanje. Misli, osećanja, ponašanja i stanja su samo izraz, manifestacija ljubavi. Ljubav je prisutnost, prihvatanje, jednistvo sa sobom, drugima i univerzumom, potpuna predanost bez zavisnosti. Ljubav je kada dajemo a ne tražimo ništa zauzvrat. Ljubav je slobodni čin davanja u kojem uživamo i koji nam ne predstavlja nikakav napor, već naprotiv ispunjava nas. Pravo ispunjenje može doći samo iz ljubavi.
Na primer, ako radite sa ljubavlju, rada za vas predstavlja ispunjenje, svaka vaša aktivnost vas ispunjava, daje vam smisao, snagu i motivaciju. Ljudi ne rade samo zbog novca. Novac je potreban za život u društvenom sistemu koji su ljudi smislili i u tom smislu je važan ali novac nije sam sebi svrha već samo sredstvo. Ljudi koji vole oni rade s ljubavlju i to ih čini srećnima. Na primer, postoje ljudi koji imaju toliko novca da uopšte ne moraju da rade u smislu obezbeđivanja egzistencije. Većina njih radi, bave se onim što vole, a oni koji ne rade brzo padaju u depresiju, besmisao, ropstvo adikcija i sl. Ljubav kroz rad daje smisao postojanju. S druge strane ljubav je naš odnos prema drugima, porodici, prijateljima, klijentima, Bogu/univerzumu. Ljubav je neraskidivo povezana sa slobodom. Ljubav je sloboda, ljubav se ne može izraziti bez slobode. Svaka zavisnost blokira ljubav. Ljubav je biti jedno sa svim a ujedno biti slobodan od svega, jer ljubav je postojanje, kretanje, a ne učaurenost.
Šta je to iluzija ljubavi?
Mnogo ljudi pati od iluzije o ljubavi. Dok je ljubav samo jedna, ilizuja o ljubavi ima jako mnogo. U ovom tekstu pokušaću da navedem one najčešće, one iluzije koje ljudima stvaraju patnju, bol i sprečavaju ih da budu srećni, zadravi i da se razvijaju.
Vredim onoliko koliko sam voljen od strane meni važnih ljudi – to je jedna od najčešćih i skrivenih iluzija u koju mnogo ljudi čvrsto i implicitno veruje. Osoba koja sebe vrednuje i poredi sa drugim ljudima je osoba koja veruje da nije dovoljno voljena. Takva osoba veruje i da ne zaslužuje da bude voljena kao neki drugi ljudi. To je naravno iluzija jer to što osoba nije dobila onoliko ljubavi koliko je želela od njoj važnih osoba (roditelja, rođaka, partnera itd) to ne znači da ne može biti voljena od nekih drugih osoba. Verujući da ne zaslužuje ljubav osoba to svoje uverenje potvrđuje u realnosti. Privlačeći i birajući osobe koje ne mogu iz raznih razloga da je vole i tako osoba kroz iskustvo potvrđuje svoje početno uverenje. Odakle ljudima uverenje da ne mogu biti voljeni ili da im nešto fali zbog čega ne mogu biti voljeni uopšte ili onoliko koliko bi to oni želeli? To uverenje potiče iz detinjstva. Dete kojeg roditelji ne vole (ne poklanjaju mu dovoljno pažnje, odusutni su i sl.) ima utisak da je ono loše, jer dete ne može da razmišlja kritički i shvati da u stvari nešto nije uredu sa njegovim roditeljima a ne njim samim. Dete tumači odbacivanje kao lični defekt i odatle potiče osnova za budući osećaj manje vrednosti, odnosno ansioznosti i depresivnosti. Dete ne zna kako da se nosi sa takim osećanjima i mora da ih potiskuje. Kasnije kada dete postane odrasla osoba ima šansu da to promeni, shvatajući da bolna osećanja ne određuju nužno identitet osobe, da je ljubav prisutna sada i ovde, da nije rezvisana za određene osobe i da svako ima prava na ljubav.
Samoljubav je narcizam – jako važan stub mentalnog zdravlja jeste ljubav prema sebi. Ljubav prema sebi nije narcizam ili zaljubljenost u sebe. Narcizam je karikatura samoljubavi. Samoljubav je preduslov za ljubav, lično blagostanje i duševni mir. Voleti sebe znači sebe prihvatati u svakom momentu, u svim stanjima i izdanjima bezuslovno. Samo osoba koja sebe prihvata u potpunosti može istinski da se menja, razvija i živi u miru i ljubavi. Svaka vrsta poricanja, neprihvatanja i samoobezvređivanja osobu dovodi u rascep sa samom sobom što predstavlja osnovu za sva disfunkcionalna osećanja kao što su anksioznost, krivica, potištensot, stid i bes na sebe. Narcis je osoba koja ne ume da voli ni druge ni sebe, zato pati od osećaja praznine. Narcis je psihički bogalj koji se hrani tuđom energijom ljubavi ali kao što nije u stanju da ljubav daje nije u stanju ni da je prima pa zbog toga stalno pati od unutrašnjeg osećaja praznine.
Ljubav se može izgubiti – ljubav se ne može izgubiti jer je ona unutrašnji deo osobe. Ljubav je unutar osobe, to je njen dar od Boga/univerzuma. Ljubav nije rezervisana za bilo koju osobu, ljubav se deli sa drugima.
Ljubav izvire isključivo iz porodice – ljubav počinje u porodici i porodica donosi osobi obrazac ljubavi koji na decu prenose roditelji i drugi rođaci. Taj obrazac je značajno određen transgeneracijskim prenosom i kultorom u datoj sredini. Onako kako se roditelji odnose prema sebi i detetu, detetu predstavlja model (program) za njegovu/njenu samoljubav i ljubav prema drugima. Na primer, dete koga roditelji vole, stiče utisak i osećaj da je prihvaćeno, voljeno, vredno i da ima prava da tako nešto očekuje od drugih i sveta. Nevoljeno dete ima osećaj da nešto sa njim/njom nije uredu, da je defektno, da manje vredi i da će se i drugi ljudi tako odnositi prema njoj. Zlostavljano dete, ima osećaj da je prljavo, loše, pokvareno, zlo, bezvredno i da treba da pati, da ne zaslužuje ničiju ljubav, sreću i prihvatanje. Koji obrazac će dete usvojiti zavisi od odnosa roditelja prema detetu i toga kako se roditelj odnosi sam/sama prema sebi. Taj naučeni obrazac postaje program koji se snažno utiskuje u detetov um i postaje deo njegovog/njenog identiteta. Kasnije kada dete odraste i postane odrasla osoba, ako radi na sebi, na svom ličnom razvoju može menjati taj obrazac, odnosno može prestati da se sa njim idetifikuje i proširi svoj identitet tako da više ne zavisi od tuđeg prihvatanja. Može da nauči da sebe bezuslovno prihvati i poveže se sa svima na jednoj široj ravni kosmičke ljubavi.
Ljubav je vezana samo za druge ljude – ljubav nije vezana samo za ljude, ljubav je vezana i za rad, stvaranje, odnos prema sebi, životu, bogu/univerzumu. Sve što radimo je ljubav, odusutvo ljubavi ili iluzija o ljubavi.
Ljubav i Eros su ista stvar – ljubav postoji i bez erosa. Ljubav majke prema detetu, ljubav prema radu, prijatelju, državi, bogu i sl., su primeri ljubavi bez erosa. Ljubav za razliku od erosa nije želja, ljubav je način postojanja. Ljubav i eros se spajaju u ljubavi između partnera i služe za produženje vrste, uživanje, oslobađanje stresa i jačanje veze između partnera.
Ljubav je želja/osećanje – ljubav nije isto što i eros, požuda, želja za divljenjem i posedovanjem. Ljubav je prihvatanje sebe i drugih, sloboda, prisutnost, mir. Ljubav nije sujeta, taština i želja da nam se drugi dive, obožavaju, prihvataju ili nas odobravaju. Ljubav nije osećanje, osećanja poput radosti i mira su manifestacije ljubavi. Ljubav svakako nije euforija i žudnja. Kada osoba pobrka te dve stvari onda je u problemu, onda oseća anksioznost, stid, bes, potištenost.
Ljubav je patnja – ljubav postaje iluzija o ljubavi, odnosno patnja kada osoba pomeša ljubav sa ličnom vrednošću, odnosno težnjom da se kompenzuje osećaj manje vrednosti ili bezvrednosti. Tada ljubav postaje droga, odnosno patnja. Osoba koja se poistovećuje sa negativnim obrazcem ljubavi koji je dobila u porodici postaje rob ilizuje ljubavi, zavisnik. Pre svega takva osoba ne voli samu sebe što predstavlja osnov za javljanje depresije a kasnije i adikcija. Depresija nije ništa drugo nego odsustvo ljubavi prema sebi. To može varirati od sumnje u sebe, samosabotaže, osećaja manje vrednosti pa sve do mrženje prema sebi, autoagresije i samoubistva. Depresivna osoba identifikujući se sa negativnim obrazcem ljubavi koji je primila u porodici sebe vidi kao manje vrednu, kao osobu koja nema prava da uživa, osobu koja ne vidi smisao postojanja, osobu osuđenu na izolaciju i patnju. Depresivna osoba nije uopšte svesna da je cela njena patnja zapravo stvar njenog identiteta, odnosno negativnog modela (programa) sa kojim se identifikovala. Osoba pati zato što ne uviđa razliku između svog stvarnog identiteta i negativnih modela koje ona doživljava kao svoj pravi indetitet. Zbog te nesvesne identifikacije osoba vidi svoju realnost kao jedinu i neprikosnovenu, ona veruje svojim negativnim osećanjima i u njima vidi potvrdu za svoju patnju. Tako se stvara začarani krug patnje. Međutim, patnja je iluzija, osoba koja pati živi u pogrešnim u ubeđenjima, u iluziji ljubavi. Dokaz za to je da su se mnogi ljudi izlečili od depresije kada su radikalno promenili svoj način gledanja na sebe, sopstveni identitet, ljubav, smisao postojanja, Boga/univerzum.
Ljubav se zaslužuje – ljubav se dobija na poklon, ljubav je besplatna i sasvim nezaslužena. Zaslugom se dobijaju beneficije, pohvale, novac, divljenje ali ne i ljubav. Ako je neko sposoban da vam da ljubav, daće vam. Neko ko ne ume ili ne može da vam da ljubav neće vam ni dati, jer ne može vam neko dati ono što nema. Tako da nema potrebe da se trudite da zaslužite nečiju ljubav, umesto toga volite vi prvi jer to nužno podrazumeva davanje bez očekivanja da vam se vrati, a uvek se vrati.
Svi ljudi su jednako sposobni za ljubav – nisu svi ljudi jednako sposobni za ljubav kao što nisu svi ni podjednako inteligentni, visoki ili zdravi. U svemu postoje individualne razlike među ljudima pa tako i u sposobnosti za ljubav. Sposobnost za ljubav se bazira na sposobnosti empatije. Empatija je organ ljubavi. Nisu svi podjednako empatični. Empatičnost zavisi i od nasleđa (gena) i od sredine (učenja). Najveći broj ljudi su na sredini a manji broj ljudi predstavlja ekstreme. Ekstremi su oni koji su previše empatični, senzitivni i oni koji su jako malo ili nimalo empatični i neosetljivi za druge. Previše empatije je i i dar i prokletstvo u isto vreme. Osoba koja ima previše empatije može da lakše oseti i spozna mnoge stvari i to je njen dar ali u isto vreme takva osoba je veoma ranjiva i više podložna negativnim obrazcima ljubavi. Zato takve osobe moraju da nauče da se brane, da ojačaju svoje granice i prošire svoj identitet. Sa druge strane su osobe koje nemaju empatiju ili su deficitarne po tom pitanju. Te osobe nazivamo poremećajima ličnosti (psihopate, narcistički, antisocijalni, paranoidni itd). To su osobe koje čine razna zla i nanose patnju drugima i sebi.
Jednostavno rečeno iluzija o ljubavi se bazira na premisi da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju. Polazeći od te premise tražimo prihvatanje tamo gde ne treba a to je u drugima. Umesto da tražimo prihvatanje od drugih možemo prihvatiti sami sebe bezuslovno i drugima davati ljubav umesto da je tražimo. Davanje ljubavi je ono što nam donosi istinsko ispunjenje.
Na kraju treba reći da jedine dve stvarne duhovne potrebe koje ljudi imaju su davanje i sloboda, a to zajedno čini ljubav. Sva dela, stvaralaštvo prozilaze iz ljubavi. Shvatanje ljubavi nužno utiče i na shvatanje vlastitog identiteta. Sva psihička patnja je u osobi, u njenom identitetu a ne u svetu i drugim ljudima. Kada ljudi budu kolektivno želeli da se menjaju i da rade na promeni svojih identiteta i širenju ljubavi, zavladaće blagostanje na planeti a neempatične osobe više neće moći da vladaju svetom jer će biti u manjini.
Dr Vladimir Mišić
Izvor: vaspsiholog
