Ponekad mi dan, poput peska, iscuri kroz prste. Da me neko posmatra sa strane, mogao bi me mirne duše nazvati dangubom. A zapravo stvari stoje sasvim drukčije.
Takvi dani u kojima ne radim ama baš ništa su prava pravcata pustolovina. Penjem se po vrletima svoje duše, pospremam misli, glancam srce do visokog sjaja… I kad se najednom prenem i spazim dan i noć kako nakratko razmene nekoliko reči tokom uobičajene „primopredaje dužnosti“, na tren osetim krivicu.
Samo na tren. Brzo je nestane jer pogledam u dlan i vidim da je, nakon što je sav pesak iscurio, na njemu ostalo nekoliko najsjajnijih zrnaca. Vreme je običnom čoveku isto što i reka tragaču zlata. Na kraju, kad se sva prljavština spere, u rukama ostane samo ono najvrednije.
“Dobro je”
Izvor: brankicadamjanovic
