Zagrljaj… ne bilo koji… ne bilo kakav… Zagrljaj… onaj, u kome želiš da se izgubiš… da ne izađeš iz njega…
Onaj koji traje… i traje… Nit’ snažnijeg… nit’ nježnijeg stiska ruku koje te privlače sebi, sve više… i više… kao da žele na svom tijelu da naprave otisak tvog tijela… da bi kasnije mogle te iste ruke, kada te ne bude među njima da potraže obrise tvog otiska i uvjere se da si stvarno bila tu…
O tom zagrljaju pričam… Koliko puta ste grlili tako?… Koliko puta ste bili grljeni tako?… Da ne možete da dišete… a zapravo ste tek u tom zagrljaju prodisali i osjetili da ste živi… Zagrljaj u kome čujete jedno drugom otkucaje srca… tako jako… i shvatite da od toga ljepše muzike nema…
O tom zagrljaju pričam… Ako ste ikada tako grlili… ako ste ikada tako grljeni… povremeno stavite ruku na grudi… možda čujete duple otkucaje srca…
Izvor: tragmudrosti
