Najpre zapamti, ništa nije besplatno. Čak ni ono što radiš danas. Za sve to što radiš danas, daješ jedan dan tvog života.
Čime bi voleo da se baviš? Kako bi izgledao tvoj voljeni uobičajeni dan? Pazi, ono što želiš ne mora apsolutno da znači da je to ono što ti i treba. Ali to možeš sa sigurnošću da znaš samo kada dosegneš ono što želiš. Možda će biti bezvredno, a možda će te i ispuniti. U svakom slučaju, dobar znak da ideš ka onome što ti treba je entuzijazam.
Ako voliš put kojim ideš, odnosno raduješ se onome kroz šta prolaziš da bi ostvario svoju želju, tada verovatno radiš i ono što ti treba. Ako kroz nešto prolaziš teško i sve to trpiš samo zato što si u glavi zamislio da će ti se to jednog dana isplatiti, e onda verovatno grešiš.
Kako god, želiš nešto. Promenu. Najčešće, ljudi promenu vezuju za posao. Na to im odlazi veliki deo dana, po tome se identifikuju u društvu. Posao je često odrednica položaja na društvenoj lestvici, kruga prijatelja, lična karta života.
Možda ne možeš da promeniš posao danas, ali svakako možeš za 5 godina.
Ako ne voliš ono čime se baviš, možeš promeniti. Možeš čak i danas ali to je već druga tema, pa da ne idemo predaleko. Za 3 godine, najviše 5, možeš naučiti bilo koju veštinu i steći određeno znanje. Možeš završiti fakultet, možeš naučiti jezik, možeš svašta. Takođe možeš promeniti sebe do te mere da drugačije razmišljaš i budeš fizički neprepoznatljiv. Možeš šta hoćeš.
Zato je pitanje „šta to tačno ne možeš“?
Video sam skoro da je čovek bez ruku u SAD postao nacionalni šampion u streljaštvu. Takvi ljudi pomeraju granice neverovatnog i dokazuju da je „nemoguće“ samo još jedna reč za izgovor.
Ovome prkose samo izuzeci. Postoje deca koja ne mogu. Koja ne mogu fizički da se pomere i reaguju samo na svetlost. Ali i tada ova deca pokazuju snagu. Osmeh koji im izmami promena emitovanih boja dokazuje da ljudska duša uvek želi da se raduje.
Ovo su heroji koji s moje tačke glediša podnose najveću patnju. Ipak, znam da je to moje gledište, a da su, eto, oni ipak pronašli razlog za jedan osmeh, za jedan srećan momenat. To su svetionici, ali ne oni na koje gledamo napred. To su svetionici koje vidimo kada se okrenemo nazad. Kada nam je teško, kada kažemo da ne možemo. Tada, ako se setimo njih, oni zasvetle i kažu „šta to tačno ne možeš“? Šaljem im moju ljubav. Neka njihova duša sija silno.
Dakle, šta to tačno ne možeš da uradiš? Možda da promenim pitanje.
Šta to tačno nećeš da uradiš?
Zahvali se za sve do sada i kreni. Ili kao što kaže ona pesma „pljuni i zapjevaj“.
Autor: Milan Kuželka
Izvor: novasvest
