Depresija i strah od onog što nosi sutra nadvili su se nad gradove kao crni oblaci.Iako su jasno vidljivi izdaleka, reke ljudi sa sela i malih gradova i dalje se slivaju u velike urbane centre u potrazi za boljim životom. Ono što tamo nalaze najčešće nije ni život, a kamoli bolji. Da li je napuštanje sela zaista rešenje?
Povratak na selo
Nije ni čudo što se stariji ljudi oduvek, kad završe sa radnim vekom, umorni od takvog života u gradu koji im je dao samo preživljavanje, vraćaju selu, na parcele i stare kuće koje su im ostale od predaka.
Pored onih očitih prednosti kao što su spokoj, tišina, čist vazduh, čista voda, mogućnost uzgoja sopstvenog voća i povrća koje nije tretirano otrovnim hemikalijama, na selu pronalaze i one manje očite kao što su rukovanja i neposredna bezmrežna komunikacija koja polako pada u zaborav.
Ljudi na selu ne prolaze jedni kroz druge nego jedni pored drugih, svesni postojanja drugih živih bića. Još jedna od ogromnih prednosti sela je smirenost koja proističe iz sporog protoka vremena koje kao da teče duplo sporije nego u užurbanim gradovima. Ovo naravno pozitivno utiče na stanovnike sela koji imaju mnogo manje problema sa depresijom, nervozom i oboljenjima prouzrokovanim pritiscima na psihu.
Na prvi pogled, život u većim urbanim sredinama pruža raznolik život prepun mogućnosti za ostvarivanje snova. Kad se malo bolje pogleda, za većinu ljudi taj život i nije toliko raznolik nego više liči na jedan monotoni dan koji se razvukao na čitav život, surovi dan u kome se dečački snovi o budućnosti gase jedan za drugim, iza sebe ostavljajući samo prazninu i osećaj neostvarenosti.
Prihvatili smo depresiju, stres i nesanice kao nešto normalno, nešto od čega savremen čovek ne može da pobegne ako želi da bude uzoran član ovog društva i da živi od svog, najčešće, nedovoljno plaćenog rada, prihvatili smo da budemo nesrećno srećni.
Migracije stanovništva iz sela u gradove dve najveće zemlje sveta, Kine i Indije najbolje oslikavaju koliko ljudi traži sreću u gradovima. U Indiji je od 1951-2011. godine broj stanovika koji žive u gradovima narastao sa 17% na 31%, dok je u Kini od 1990-2013. taj procenat porastao sa 26% na 53.7%. U 160 zemalja sveta više od 30% stanovništva živi u gradovima, i taj broj stalno raste.
Selo je savršena sredina za odgoj dece jer se na selu deca bude uz cvrkut ptica a ne uz zvuke bušilice za beton, saobraćaja ili glasne muzike koja dopire iz obližnjeg kafića.
Živeći u skladu sa prirodom, deca brzo nauče da je cene i da je čuvaju. Roditelji ne moraju da budu u grču svakog trenutka pitajući se da li im je dete sigurno stiglo do škole ili prijatelja jer se stopa kriminala na selu veoma niska pa su deca koja žive na selu mnogo bezbednija nego ona koja žive u gradu.
Ono što danas dodatno olakšava život van granica grada je internet koji pruža brzu i jednostavnu komunikaciju sa celim svetom. Više nije neophodno veliko grupisanje ljudi na malom prostoru radi lakšeg komuniciranja i razmene informacija.
Sad možemo da pratimo sve što se dešava u svetu pa čak i da radimo iz udobnosti uljuljkanog života na selu dok posmatramo vedro noćno nebo sa milionima zvezda kojima se svake noći iznova čudimo jer, zbog gradskog svetla, smoga i magle, nismo ni znali da na nebu postoje drugi objekti osim Sunca i Meseca.
Od svog nastanka gradovi su politički, ekonomski i kulturni centri koji privlače mnoštvo onih koji žele da se ostvare u jednoj od tih grana ili prosto žele da svoj pošteni seljački, mukom zarađeni hleb, zamene onim lakšim, gradskim, serviranim iz tuđe peći, napravljenim tuđim rukama. Nemamo kad da se zapitamo ni šta je sve u tom hlebu, ni na kakvom je stolu mešen. Kad svi jedu ješću i ja. To je psihologija za kojom se većina povodi. Nismo valjda svi budale.
Zbog velikog broja stanovnika nam se čini da su gradovi zanimljiviji i nepredvidljiviji nego što je to zaista slučaj. Moglo bi se pretpostaviti da će se u svakodnevnim sudarima stotina hiljada ili miliona nepovezanih života dešavati mnogo haotičnije reakcije. Ali to nije slučaj.
Gradska svakodnevica je prilično monotona, poneka pljačka, silovanje, ubistvo, protesti… Sve brzo dosadi. Posle jednog istraživanja o gradovima, švajcarski fizičar Alberto Hernando je rekao:
„Došli smo do saznanja da se skupine koje broje čak i milione ljudi ponašaju kao koherenta celina. Milioni individualnih slobodnih i nepredvidivih odluka dovode do zajedničkog ishoda koji je zasnovan na osnovnim zakonima i principima.“
Dakle, čini se da živeći u gradu, polako gubimo sebe i postajemo deo celine. Iz ugla vladara to je dobra vest jer je lakše upravljati mnoštvom koje se ponaša kao jedan organizam nego svakom individuom posebno. Iz ugla nevladara, to nije dobra vest jer to znači da samo prividno donosimo odluke jer su one sve vreme dirigovane.
Ulicama gradova prema penziji marširaju gomile ljudi koji još nisu ni svesni da su već odavno roboti. Čitav dan je isplaniran a pola ga provedemo trpeći stvari koje su nam stale na put – crveno svetlo na semaforu, redovi u kojima zaglavljeni čekamo, beskrajne reklame na televiziji… Druženje i porodica će da sačekaju neki drugi dan.
Zbog ubrzanog i stresnog života u gradu i usamljenosti do koje on dovodi mnoge svoje stanovnike, sve više ljudi shvata da im selo, čak i ono udaljeno samo desetak kilometara od grada, donosi beg od većine problema koje im on stvara.
Zbog toga nas ne treba čuditi ako u narednom periodu budemo videli sve više povratnika prirodi izdravom načinu života.
Milan Gajić
Preuzeto sa: zivetisaprirodom
