„I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela.“
Ivo Andrić je napisao pripovetku „Zlostavljanje“, koja je objavljena 1946. godine i koja opisuje brak Anice Marković i Andrije Zerekovića. Zbog veoma jasnog značenja koje naslov priče nosi, čitaoci odmah mogu da procene žele li ili ne da pročitaju književno delo pred sobom. Isti je slučaj sa donošenjem svakodnevnih odluka i u realnom svetu – nasilje vidiš ili ne želiš da vidiš, trpiš ili ne trpiš.
Na samom početku ove pripovetke, u dva pasusa, dat je grub opis celog događaja. Ljudi sa potpunim odsustvom empatije mogli bi vrlo lako da sve svedu na jednu rečenicu: „Žena napustila muža iz nepoznatih razloga“. Međutim, dobar deo čitalaštva zapitaće se zašto je žena napustila muža. Kakav je bio muž i da li je on zgrešio? Kakva je bila supruga i da li je ona pogrešila? Zašto okolina osuđuje samo ženu, i to po principu „traži hleba preko pogače“? Zašto se otac odrekao ćerke nakon njenog propalog braka? Zatim sledi rečenica: „Živi životom usamljenih, odbačenih žena“.
Savršena „mamac“ rečenica za nastavak čitanja i povezivanje sa likom žene, a ne muža. Naime, zašto je „odbačena“ žena ako je ona ostavila muža i zašto živi usamljeničkim životom ako svet kaže da je „tražila hleba preko pogače“? Dakle, problem je u okruženju koje vidi samo krajnji ishod. Drugim rečima, problem su neznanje i nedostatak saosećanja, kao i neprestano žilave predrasude.
Muž je onaj tipičan: miran, ugledan, vredan, bogat, poslovan čovek. Ali, bio je „savršen tip ružnog čoveka“ i, osim toga, bio je u kasnim četrdesetim godinama. Ne treba doneti brz zaključak da ružni muškarci u kasnim četrdesetim manje vrede, već postaviti pitanje zašto ostadoše sami predugo, kada su tako valjani, bogati i ugledni. Rešenje ovakvom tipu muškarca uglavnom bude sve ono što može ostati nerečeno, a što stane u rečenicu: „Ona je bila sirota devojka“. Naravno, kod Andrića to su, opet, dva pasusa u kojima se opisuje poštena devojčina porodica, zanimanje oca, nabrajanje braće i sestara, osvrt na smrt majke; ali tu je jedan bitan opis nesrećnih žena koje kasnije trpe zlostavljanje:
„Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne.“[1]
Pristojna, vredna, vaspitana, mlada, lepa i siromašna devojka privukla je pažnju gorepomenutom muškarcu. Ali, u čemu je problem? U sebičnosti, licemerju i kompleksima koje vidi žena, dok svet ima sliku jednog uspešnog braka. Muž je hvalisav i svake večeri pokazuje svoje pravo lice. Neprestano govori o svojim poslovnim uspesima, vezama i planovima. Uzdiže sam sebe. Drži dosadne monologe. Priseća se kako su se devojke „lepile“ za njega i sve to opisuje sopstvenoj ženi koju je zapostavio. Umislio je da vodi razgovor sa suprugom, a zapravo od nje očekuje samo „pasivno učešće, njeno živo prisustvo“.
On voli njeno ćutanje, a ona prezire njegove priče i tu potrebu za drugačijim viđenjem sebe, zbog čega glumi pred njom, oduševljen samim sobom tj. svojim izmišljotinama. Zapravo, ne zna se šta je u tim propovedima istina, a šta nije. Nakon nekog vremena prestao je da joj dolazi u postelju, zbog čega je bila zadovoljna, jer najsrećnija je bila dok muž spava, tj. ćuti. Stanje ove ženske osetljive duše Andrić je prikazao rečenicom: „I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela.“[1]
Proživljavanje jedne velike tuge ogleda se i u tome što su joj najdragoceniji trenuci bili oni pre nego što zaspi i kad se probudi, jer nije bilo njega da joj priča priče. Vređalo ju je njegovo ponašanje, njegovo verovanje da može da je obmanjuje. Trpela je sve godinama, dok nije došao „jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoguć, nedostojan i neizdrživ. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke“[1]. Nakon takvih sudbonosnih odluka, žene, kao i u ovoj priči, pakuju devojačke kofere samo najpotrebnijim stvarima i brzinom svetlosne godine napuštaju bogatašku kuću i osiromašen život. Brak je okončan razvodom, sud je potvrdio ženinu krivicu, a osuđena je i od strane malograđanske sredine.
Nije zlostavljanje samo fizičko nasilje. Zlostavljanje je i svakodnevno, bezobrazno i bezobzirno vređanje inteligencije, koje nije podnošljivije od fizičkog nasilja samo zato što tragovi nisu „vidljivi“. Pružite podršku razvedenim ženama i ne osuđujte ih. Ivo Andrić je to učinio ovom pričom davne 1946. godine, kada su bile etiketirane kao „pobegulje“, i kada je priču s punim pravom nazvao „Zlostavljanje“.
[1] „Zlostavljanje“, Ivo Andrić
Gordana Bušin
Izvor: Nedeljnik RS
Preuzeto sa: lolamagazin
