Ako je dete već razmaženo, a roditelj popustljiv, tada roditelj mora prvo da promeni svoju unutrašnju logiku koja je njegova „slaba tačka“ zbog koje popušta detetu. Ukoliko to ne uradi, saveti ne pomažu, jer ih neće primeniti dosledno.
Kada beba ima neku nezadovoljenu potrebu, ona se oseća neprijatno i plače. Plač je signal koji poziva roditelja da zadovolji potrebu. Zato sva mala deca doživljavaju roditelje, prvenstveno majke, kao osobe koje kada je deci neprijatno, učine nešto da im bude prijatno.
Ja sam moje želje
Međutim, u drugoj godini života, dete pored potreba ima i želje. Razlika između potreba i želja je ogromna: ako potreba nije zadovoljena dugo vremena, ugroženo je preživljavanje, a ako nije zadovoljena želja, samo je neprijatno. Međutim, dete ne zna za ovu razliku.
Dodatni problem je što dete ne razlikuje sebe od svojih želja. Kada roditelj odbije detetovu želju, dete to razume kao da je roditelj odbacio njega. A kada imate dve ili tri godine, najvažnija stvar na svetu je da vas mama voli. Zato sva deca, kada im se postavi granica – kada roditelj odbije da im ispuni neku želju – reaguju kao da je nastupila katastrofa. Zato roditelj mora detetu, pored toga što mu odbija želje, i da jasno pokazuje ljubav, tako da dete ima doživljaj da je prihvaćeno i voljeno.
Sukob biološkog i društvenog
Zadatak roditelja je da pripremi dete za samostalni život u ljudskom društvu. Da bi postigao taj cilj, roditelj mora da detetu „postavlja granice“. To znači da odbija da ispuni neke detetove želje i da detetu ne dozvoljava neka ponašanja. Roditelj to mora da radi kako bi dete socijalizovao, pripremio ga za život u društvu. A to podrazumeva konflikt: sukob detetovih želja i volje roditelja. U osnovi, to je sukob biološkog i društvenog. U ovom sukobu roditelj mora da pokaže da je jači, tako da dete mora da se podredi i da prihvati da je odrasli taj koji postavlja pravila i koji više zna o opasnostima ovog sveta.
U prvo vreme će se dete osećati odbačenim, jer će verovati da je neispunjavanje njegovih želja negacija ljubavi, a kasnije će shvatiti da mu roditelj ne ispunjava želje baš zato što ga voli. Zbog brojnih pozitivnih posledica, veoma značajan trenutak u razvoju deteta je kada ono shvati da konflikt i ljubav idu zajedno. A do toga će najlakše doći ako mu roditelji jasno pokazuju ljubav sa jedne strane, a sa druge ga disciplinuju i postavljaju mu jasne granice.
Prvi manevri
Dok se to ne desi, dete koje se oseća odbačenim će se boriti protiv roditeljske volje. Prkos ili inat se pojavljuje već u njegovoj drugoj godini, a ako ni to ne uspe, detetovo glavno oružje u konfliktima sa roditeljem je emocionalno iznuđivanje. Manipulacija je svesni manevar, kada neko ima skriveni cilj, a emocionalno iznuđivanje je pokušaj izazivanja određenih emocija kod druge osobe kako bismo je dodatno motivisali da uradi ono što ne želi da uradi. Tipična osećanja koja dodatno motivišu žrtvu emocionalnog iznuđivanja su krivica, dužnost, strah, sažaljenje i slično. A već malo dete od dve godine može shvatiti koja osećanja mu se „isplate“ u porodici, jer doprinose tome da roditelj popusti i da detetove želje na kraju budu ostvarene.
Vidi koliko sam tužan
Na primer, ako dete pokazuje da je veoma tužno i snažno plače, ono roditelju pokazuje koliko je nesrećno kada mu roditelj ne ispunjava želju. Poruka je: „Vidi koliko sam tužan, kako možeš da me gledaš ovako nesrećnog ako me voliš?“ Na taj način kod roditelja pokušava da proizvede osećanja sažaljenja i krivice. Ako roditelj zaista oseti ta osećanja i popusti detetu, ono će naučiti da svaki sledeći put mora tako da postupi kako bi na kraju dobilo ono što želi. Ovako može nastati obrazac koji će dete i roditelj ponavljati tokom detinjstva, ali koji će ostati na detetovom repertoaru i kada poraste. Na isti način može pokušati da iznudi ispunjenje važne želje od svog emotivnog partnera ili od svog deteta.
Takođe, dete u konfliktu može emocionalno iznuđivati tako što će „odbaciti“ roditelja. Njegova poruka je: „Ako ti ne voliš mene, ne volim ni ja tebe“. Kako se mnogi savremeni roditelji plaše da će dete prestati da ih voli, kada to vide, oni popuštaju i udovoljavaju detetu.
Ako ne može milom…
Ako emocionalno iznuđivanje ne da rezultate, dete može postati fizički nasilno. Mala deca mogu to pokazati tako što će da šutnu, ugrizu ili ogrebu majku koja odbija da im ispuni želju.
Zato je najbolje deci postaviti granice na vreme, a pravo vreme je već sredinom druge godine. Ako to roditelj propusti da uradi, obično će popuštati sve do adolescencije kada će problem biti veći. Savremeni modeli vaspitanja koji roditeljima ne dozvoljavaju strogost i kažnjavanje, doprinose tome da je sve veći broj roditelja nemoćan, a da je sindrom razmaženog deteta sve prisutniji i sve veći problem.
Ojačajte slabe tačke
Razmaženi tinejdžer će svu svoju inteligenciju i svoje zaključke dugogodišnjeg psihološkog proučavanja vlastitih roditelja primeniti kada bude želeo da ostvari neku od važnih želja. Postoji nekoliko tipičnih ekstremnih pretnji koje upućuje roditeljima, šta će se desiti ako mu ne ispune želju: da će se ubiti, da će otići od kuće, da će početi da se prodaje drogu, da će se prostituisati, da će otići da živi kod drugog roditelja, ukoliko su razvedeni.
U svim ovim situacijama, roditelj je u unutrašnjem konfliktu između kratkoročnih i dugoročnih posledica. Ako popusti detetu, on je kratkoročno rešio situaciju, ali je dugoročno postavio obrazac ponašanja prema kom će dete u svakoj sledećoj situaciji primeniti isti manevar. I zato roditeljima predlažemo da pri prvom pokušaju manipulacije, odnosno emocionalnog iznuđivanja, to konfrontiraju i jasno kažu šta će učiniti u tom slučaju.
Ako je dete već razmaženo, a roditelj popustljiv, tada roditelj mora prvo da promeni svoju unutrašnju logiku koja je njegova „slaba tačka“ zbog koje popušta detetu. Ukoliko to ne uradi, saveti ne pomažu, jer ih neće primeniti dosledno. Zato je u slučaju razmaženih tinejdžera koji stvaraju probleme najbolje da roditelj porazgovara sa nekim stručnjakom za vaspitanje dece. Odlična literatura je i knjiga novozelandskog stručnjaka, Najdžela Late, „Tinejdžeri – kako im postaviti granice i sačuvati živce“.
Psihoterapeut Dr Zoran Milivojević jedan je od autora priručnika za vaspitavanje dece Mala knjiga za velike roditelje, autor knjiga Emocije, Formule ljubavi, Uloviti ljubav i Igre koje igraju narkomani.
Izvor: detinjarije
