Budili su me, drmusali, povraćali po meni, voleli i ućutkavali. Preplavljena sam, očarana, obuzeta ljubavlju i sluđena. Ali, ovakav život živim namerno…
Piše: Liza Džo Bejker
Preopterećena sam, iscrpljena i preplašena
Divlja sam, hrabra i slomljena
Ali, ovakav život živim namerno i nije slučajno što sam se ovde probudila ovog jutra.
Da, moj orman ima smisao za humor i odeću u svakoj veličini, ali zbog toga je moja životna priča bogatija i ispunjenija.
Tri puta su se ovi kukovi njihali u ritmu porođajnog plesa, i ne stide se toga.
Gubila sam živce, vikala, plakala i izvinjavala se, i sve to pre 9 ujuro.
Slikala sam prstima, kljukala se kofeinskim napitcima i ostajala bez odgovora na silna pitanja “zašto” koja se protežu širom dnevne sobe, kroz naša ulazna vrata i oko našeg kvarta.
Saplitala sam se o LEGO, gazila preko trotineta, spavala u krevetima na sprat i palila lampe kako bih rasterala mrak iz njihovih ružnih snova.
Budili su me, drmusali, povraćali po meni, voleli i ućutkavali. Nikad nisam sasvim i potpuno odustajala.
Ljubav spava u mom krevetu. Radoznalost jede za mojim stolom. Zadovoljstvo trči u krug po mom dvorištu. Iscrpljenost mi je verni prijatelj. Kao i blagoslovenost.
Kad bih večeras počela da unazad brojim sve darove ovog divljeg i mahnitog perioda, još bih brojala kada moji unuci počnu da hodaju i pritiskaju svoje nosiće na ove iste zamrljane prozore.
Umesto toga, brojim rupice na obrazima i bradama.
Kao i planine rasparenih čarapa i farmerica sa iscepanim kolenima i cipelica koje omale za par meseci i odlaske kod frizera i ispale zubiće i koliko puta sam ih pogledala i rekla sa nevericom i ponosom “Ne mogu da vcerujem koliko ste porasli!”
Preplavljena sam, očarana, obuzeta ljubavlju i sluđena. Naročito onih večeri kada kući donesu poljsko cveće i sve blato ovog sveta.
Ispunjena sam i ostvarena.
Starija sam i zadovoljna svojom kožom.
Bavim se podizanjem malih ljudi.
I van sebe sam i potpuno sam posvećena, žudim za pet minuta samoće i za ostatkom života provedenim sa njima.
Želim da zaustavim vreme, ukrotim svoje strahove, pohvatam njihove snove, proživim stotine leta ispunjenih kapanjem lepljivog čokoladnog sladoleda. U međuvremenu, visim noktima se pridržavajući za svoja uverenja, svoju narav i smisao za humor.
Ovo su lepi dani, fantastični dani i dani koji se jedva vuku. Ovo su brze godine, čudesne godine i godine kada je teško naći reči.
Ali nalazimo ih. Obično počinju sa “pomozi” i završavaju sa “hvala”. A u sredini?
Sredina je gusti sloj čuđenja koje se nekad šapuće, često viče i na koje uvek stiže odgovor.
Sredina sam ja. Sredina si ti. Sredina je samo ta jedna reč, vredna najdubljeg poštovanja, “mama”.
Izvor: detinjarije
