Neki dan sam se po prvi puta u životu javno posvađala s Bogom.
Hodam tako ulicom, oko Savskog mosta, i raspravljam se s njim naglas, doslovno!
Samu sebe slušam i ne vjerujem. To baš nije skroz normalno!
Nema veze što sam odabrala dio dana i dio svijeta u kojem u tom trenutku nije bilo nikoga… ali ipak… poprilično ludo, zr ne?!
Sve je počelo tako što sam počela dobivat jasne poruke da na nešto trebam pristati. Na nešto što će mi promijeniti život naglavačke. Promućkat me sa svih strana. A meni se to ne da…
Nije važno o čemu se konkretno radi… ali je stvar da ja to ne bih! Ne da mi se izlazit iz zone komfora… lijepo mi je, udobno mi je… tu je sve već utabano i fino…
Nema veze što bi ovaj izazov napravio ogroman pomak… u konačnici mi dozvolio i puno veću radost… eh… ali bi zato iznio i više smeća… a svi znamo kako je to: smrdi!
I nema veze što ako ne napredujem, nužno nazadujem… ma ništa nema veze… i dalje bih se… ipak… odmarala u toplom i finom i poznatom… ako može… hvala!
I tako, nagovor dođe jednom… dvaput… triput… sve fino i u rukavicama… Dođe i prođe…
On meni „Hajde“, ja njemu „Pa ne bih možda još sad“, i tako preko nekoliko puta.
Dok nisam skužila da je zbilja vrijeme. Previše podsjetnika u premalo vremena. Nema više cile-mile. Jasno ko dan!
Al ja i dalje ne bih! I džaba se uvjeravam, kad vidim i sama da se samo još više usporavam…
I onda čujem od jedne divne osobe da se ona voli posvađat s Bogom. Reć mu što misli. Zahtijevat. Pregovarat. Cjenkat se. Pa čak dat mu otkaz. E, kad čula tu riječ „otkaz“… to me oborilo! Hoću i ja tako! Ako se s nekim smijem i trebam jasno i glasno izborit za sebe, onda će to bit s Bogom! Nego kako!
Jer sam uvijek bila dobra curica. Uvijek sve za mir u svijetu. Smo nek je lijepo, mirno i ugodno. Hajde da vidimo, čisto eksperimenta radi, što će se dogoditi ako se pobunim. Na pravom mjestu. Pa čak i zube pokažem ako treba!
I hodam, dakle, tako, oko Savskog mosta, i svađam se s Bogom. Iznosim argumente. Uspoređujem „za“ i „protiv“ – pri čemu sve vrišti „PROTIV“!
Ipak, kad sam završila monolog, dodajem pomirljivo: „Evo, morala sam ti reć da NE BIH… sad sve znaš… ali ako ti i dalje misliš da je to najbolje za mene, pristat ću SAMO zbog Tebe… ali pliz malo se prezbroji i razmisli još jednom! Ok?“.
Pitanje je poslano. Vrisak upomoć. Čekam odgovor. Ali ga ne čujem. Čujem samo sebe. Čujem samo pitanje.
Sad mi tu već krenu suze na oči… što zbog ganutosti, što zbog bijesa, što zbog nemoći i ludila… ma zbog svega odjednom!
Ajme… na što sam sve spremna, OVDJE, na javnom prostoru, na ulici, gdje me SVI mogu vidjeti i pomisliti da sam luda… samo da bude po mom! Ajme…
A odgovor ne dolazi!
Tek drugi dan, ili drugu noć, sve se razbistrilo.
Na koga mislim kad kažem „Ja ne bih“? Tko to ne bi?
Tko se to protivi, zbog svoje zone komfora, da prihvati što kaže Duša?
Da se buni protiv onoga što kaže Bog?
Ego. To je jasno kao dan. Pri čemu ne mislim da je ego loš. Niti malo! Ova konstatacija i podjela uloga je samo da se utvrde činjenice. Polazna točka. Da se vidi tko pije a tko plaća!
I kad sam to prihvatila, kad je ego to prihvatio… sve se počelo rasplitati. Počela sam razabirati glas Boga. Duše. Više svijesti. Svog višeg Ja. Kako god da se to zvalo…
– Sjećaš se onoga od nekada, kad si bila ponosna na sebe, kad si se „busala u prsa“ zbog svojih postignuća… sjećaš se toga?
– Da, sjećam se.
– I znaš da je to bio ego?
– Znam…
– A sjećaš se kad si mislila da je sve suprotno, i da ništa nisi Ti, nego da se kroz tebe „samo“ vrši Božja volja, da si „samo“ moja produžena ruka… da nema u tebi nikakve zasluge jer Bog poteže konce?
– Da, sjećam se i toga.
– E pa znaš… i to je samo ego… ništa drugo nego ego!
– Ajme… što sad to govoriš?!
– Da, tako je… Između onoga tko se busa u prsa i kaže „ja sam“ i onoga koji sam sebe ponizi i kaže „mene nema“… između tog dvoje, draga moja, nema nikakve razlike! Sve je to ego… igra ega… ništa drugo…
– Pa što ćemo onda? Sad sam se skroz pogubila!
– Ima i treći način! Možemo sve u duetu! Ti i ja zajedno! Ništa ne moraš sama! I ne moraš čekati da bude preteško… pa me tek onda pozvati! Možeš me zvati kad god hoćeš… uvijek, uvijek… i kad je teško… i kad je lako! Ja sam uvijek uz tebe! Ali ako me ne zoveš… ja čekam uz tebe besposlen! Ako me ne želiš… ja se ne guram… Tvoja volja je moja zapovijed!
– Wow!
– Ali znaj… u toj kombinaciji… kad smo zajedno… tu nema ega! On se dobrovoljno predaje toj ljepoti… i uživa u širini i beskrajnim mogućnostima! Nikakav ego… samo ljubav! Ti i ja zajedno smo toliko veliki da sve cvjeta i raste… onako kako je najbolje za sve!
– Wow, hvala ti! Ovo je tako divno!
– Jučer si se svađala sa mnom jer te bilo strah nečeg novog što ti se sprema… i nije ti bilo važno kakve te prekrasne stvari čekaju… bez obzira na izazove… Strah od nepoznatog je bio jači… i dalje si mislila da sve trebaš sama… A kad me ne pozivaš… ja se ne guram… i čekam… strpljivo… i puštam te da radiš po svom… jer ti tako želiš…
– Eh, zašto nisam prije to skužila? A sve je tako jasno!
– Nemoj se s tim opterećivati… nije važno! Sad si skužila! I sad znaš da više nikada ne moraš ništa sama! Vrijedna si i ja te volim! Dopusti mi da ti čuvam leđa i da stojim uz tebe. Što god da se dogodi, nema straha! Ti i ja možemo kroz vatru i vodu… Ja sam s tobom…
Zbilja je vrijedilo posvaditi se s Bogom, na sred ulice… oko Savskog mosta! Radi ovoga!
I nema veze što do tog trenutka nisam kužila ono što je toliko očigledno i transparentno… i piše u svim knjigama… različitim riječima i različitim načinima:
„Nikada, ni u jednom trenutku nisi sama. Ali neću se ja gurati… Ako hoćeš sama… smiješ sama, slobodno! Ali i onda sam uz tebe, samo ti to ne kužiš, jer si toliko u Sebi da ne kužiš… iako, koliko god puta da ne skužiš… točno toliko puta ću ti opet i ispočetka dati novu priliku.“
I tako zauvijek.
Bog ima vremena… I zna da će jednom upaliti…
I nije presudno koliko ja imam povjerenja (danas sigurno više nego jučer, ali manje nego sutra!) nego to što Bog IMA povjerenja U MENE… i gurka me svaki dan… dok ne skužim!
Nismo ni udaljeni ni odijeljeni, i Jedno smo…
Ali samo ako ja tako hoću.
Prosto ko pasulj!
Ali nemoš skužit dok nemoš… i nije vrijeme dok nije vrijeme… Amen!
Izvor: alternativainformacije
