Ne znam da li sam jedini, ali kad upoznate nekoga novog, i kad se, nekako, u priči pokrenu teme bivših malih, srednjih i velikih ljubavi, ako neko krene da priča kako je bivši ljubavni saputnik i sapatnik SJAJAN JEDAN ČOVEK, DIVAN PRE SVEGA, i kako su se, eto, razišli, ali tu i dalje vlada jedna velika ljubav i poštovanje, meni se odmah upali lampica u glavi koja krene da viče ALERT, ALERT, ABORT MISSION.
Mislim, ja tu uvek prvo krenem od sebe, i nekako mogu da poverujem da su bivše ljubavi, eto, sjajni ljudi, ali nekako ne mogu da progutam sav taj entuzijazam i ushićenje dok se o njima priča, jer odmah mislim da tu postoji gomila nerešenih stvari, i da neko čeka samo jedan poziv na kafu i nada se pomirenju kao Srbija ulasku u EU, a svi znamo da se to nikad, ali nikad neće desiti.
Ja sam se sa svim svojim bivšim ljubavima razišao kako sam se razišao, nije ni bitno čijom krivicom, ali ni sa jednom nemam niti kakav kontakt niti neki odnos, jer ona rečenica MOŽEMO DA OSTANEMO PRIJATELJI mi podigne svaku dlaku od ovo malo muke što imam na glavi. Mislim, to je kao da odvete psa kod veterinara, i on vam kaže – Pas je uginuo, ali možete da ga ponesete kući, ako hoćete. PA KOJI ĆE MI MOJ. Da sam u startu hteo da se družim sa tim nekim, onda se ne bi zabavljali, znam da partneri eventualno postanu i prijatelji u vezi, ali su pre svega – ljubavnici i partneri, i što se mene tiče, tako je Priroda udesila da bude.
I sva ta priča o nekom opraštanju, i kako, eto, sad nekome žele svu sreću ovoga sveta i kako su srećni što je neko sada srećan mi i ne pije vodu, al’ ič. Pa navijači Zvezde još nisu oprostili Stojkoviću što sad brani za Partizan, i otvoreno priželjkuju da mu na svakoj utakmici protivnička ekipa tako napuni koficu da ne zna gde mu je dupe, a gde glava, a kamoli da sad želimo svu sreću ovoga sveta nekome sa kime smo delili krevet, želje, prošlost i želeli da delimo i budućnost, a ko je rešio da potraži nešto bolje i sreću na drugoj strani. Isto kao što i ne verujem da je neko od mojih bivših presrećan ako sam ja, kojim slučajem sada srećan sa nekim novim.
Mislim, to nam je nekako u prirodi, ovoj našoj šugavoj ljudskoj. Sujeta ne može da ne nadvlada u nekom slučaju, i da ne priželjkuješ da je devojka koja ti je stalno držala predavanje da podigneš dasku dok šoraš sada završila sa nekim balvanom koji ne može ni da pogodi wc šolju. Ona priča – Ako me ostaviš, ostavi me zbog nekog boljeg od mene, je isto gomila govana, jer, kažem, svi mi, priznali to ili ne, priželjkujemo da ne samo da su bivši prešli sa konja na magarca, nego da su prešli sa konja na to priželjkuju da je neko magarac, a da nekad, sa uzdahom, se sete nas i kako mi zapravo uopšte nismo bili tako loši, u poređenju sa OVIM koji je sad pored njih.
Da se razumemo, nije sada da ja priželjkujem nekome sve najgore, nego kažem da ta priča o priželjkivanju sve sreće ovoga sveta nekome ko nas je ostavio baš ne pije vodu, i da svako ko ima dve čuke u glavi mož’ da provali da tu nisu čista posla.
Da se ja pitam, bivše kao bivše ne bi trebalo ni pominjati, ni u kakvom kontekstu, nego ih ostaviti u prošlosti, gde im je i mesto. Isto tako, i kad čuješ da neko o tebi priča isto to, SVE NAJBOLJE, a znaš kakva vam je veza bila i da se streseš kad ideš ulicom i odjednom se setiš iste, ne moš da ne pomisliš da je neko ili odlepio načisto, ili da laže kao Vučić, samo lošije.
Možda vama sad ovo zvuči grubo, ili kao uprošćavanje nekih stvari, ali generalno, ja mislim da te stvari i jesu proste, i da ako se tako posmatraju, nema nekog velikog mesta nekoj dilemi.
Bivši su bivši, i svi smo mi nečiji bivši, i činjenica je, da su bili dobri, ili da smo bili dobri, bili bi sadašnji i još uvek tu, a ne bi nas neko pominjao na kafi u dobrom kontekstu, pa da počneš da štucaš dok spremaš doručak, iz čista mira. U ljudskoj je prirodi da želimo samo ono najbolje za sebe, a ne za drugog, i ako smo stvarno imali to nešto najbolje pored sebe, ne bi bili srećni što je to sad pored nekom drugog, a mi smo, eto, jako srećni što je to tako.
Mislim, stvarno. O pokojnicima sve najbolje, a o bivšima – ništa.
Izvor: lolamagazin
