Jedna žena rešila je da svom suprugu kaže sve što joj je na duši i podeli svoju tužnu ispovest o životu i braku kakav je trebalo da ima. A nije.
„Nikada neću zaboraviti koliko me je očarao tvoj pogled kad sam te prvi put videla. A gledala sam da ti nikako ne kažem koliko si zgodan. Obećavao si mi toliko toga i ja nikada nisam sumnjala da ćeš me izneveriti.
Bilo nam je uzbudljivo. Uživali smo u izlascima, egzotičnim letovanjima, osećala sam se voljenom i željenom. Venčali smo se i dobili dvoje dece.
A onda se sve promenilo. Uvidela sam da jednostavno nisam tvoj prioritet i da nikada neću biti.
Prestali smo da razgovaramo, ništa te nije zanimalo, nisi više radio ono što te je nekada usrećivalo, nisi više kuvao, u krevetu smo ležali kao dva stranca. Pritisak je toliki da poželim da vrisnem gde je čovek u koga sam se zaljubila.
Nisi me pipnuo otkad sam drugi put zatrudnela. A sve što sam želela je da me zagrliš, da mi pružiš šolju čaja ujutru, da uživam sa onim s kojim sam mislila da ću deliti ceo svet. A tebe sve što predložim iritira. Samo bi spavao.
Oboje isto radimo i isto zarađujemo, ali ti se ponašaš kao da sam nesposobna. A ja i posle radnog vremena kuvam za sve nas, idem u nabavku, radim s klincima domaći, sve što treba. I ponovo bih vrisnula gde je čovek u kog sam se zaljubila.
Najteže je kad smo među zaljubljenim parovima. Skriveni znaci pažnje, nežan poljubac u vrat ili dodir koji vidim bude najveću tugu u meni. Treba mi to.
Prijatelji me razumeju, ali roditelji te pravdaju i to me još više izjeda. Strepim da će mi deca izrasti u ljude koji misle da je u redu da majka sve radi i da ljubav nije prioritet.
Ni u čemu se ne slažemo. Ja bih da se smejem do suza, a ne sećam se kad sam se poslednji put nasmejala. Želim da ti se zatrčim u zagrljaj kad stigneš kući.
Tužna sam. Zbog tebe. Zbog sebe. Zbog naše dece. Zbog života koji je trebalo da imamo. Ali ne mogu da ostanem uz tebe, to bi samo produžilo agoniju. Molim te, rastanimo se kao prijatelji.“
Izvor: kronervijesti
