Naprosto ne postoji osoba koja nikada nije slagala, niti postoji osoba koju barem neko nekada nije slagao. Laži i lažna, neostvarena obećanja ni malo nas više ne iznenađuju. Laž je sastavni deo naših života, sasvim „prirodan“ sastojak naše svakodnevice.
Ali zašto?
Odgovor je veoma jednostavan. Laž ima funkciju zaštite. Kad svesno lažemo zapravo pokušavamo jednu od sledećih nekoliko stvari: da zaštitimo svoj ego, da promenimo ili zaštitimo sliku koju drugi imaju o nama, poboljšamo ili zaštitimo svoje materijalno stanje, kao i da zaštitimo osećanja nekoga nama dragog.
U svakom slučaju kada lažemo mislimo da štitimo sebe ili druge. A istina, naravno, ne može biti dalje od toga.
Najbezbolnije laži su one skoro potpuno bezopasne i za jednu i za drugu stranu. Laži tipa „lepa ti je frizura“ kada frizura nije ni malo lepa; ili „ne, nisi se ugojila“ kada su nam obline vidno punije; ili „nisam ja ostavio podignutu dasku od wc šolje“ kad znate da jeste, i sično.
To su situacije kada ne želimo da istinom povredimo tuđa osećanja, da im pokvarimo raspoloženje, kada ne želimo da pate ako baš ne moraju. Ovde je jedini rizik mogućnost da izgubite poverenje drage osobe. (Ne znam da li i jedna žena više veruje svom suprugu ili momku kada ga pita kako joj nešto stoji.)
One koje umeju malo više da povrede su laži koje izgovaramo kada želimo da stvorimo dobru ili još bolju sliku o sebi. Ove laži sadrže strah od osude, strah od gubitka poštovanja, gubitka nečije ljubavi ili strah od kazne (najčešći slučaj kod dece).
Opasnost kod ovakvih laži je što lako prelaze u naviku, kao i to što nam je teško voditi evidenciju šta smo kome slagali i koju masku pred kime treba da stavimo. Osobe koje pribegavaju ovakvim lažima su, tipično, veoma nesigurne u sebe i imaju izuzetno nizak nivo samopoštovanja.
Kada dođu na videlo,ovakve laži prouzrokuju bol i jednoj i drugoj strani. Onaj koji je lagao, neretko biva ostavljen, a onaj koji je žrtva uvek biva povređen, oseća se izdatim, izneverenim, a ponekad čak i pomalo glupim, slepim, naivnim.
Sledeća kategorija je već ozbiljan oblik povređivanja.
To je laganje za materijalnu dobit ili neku drugu dobit a na štetu onoga koga se laže, takozvano laganje iz pohlepe. U ovom slučaju onaj koji laže nema nikakavog obzira prema drugoj strani i dok laže misli samo na sebe. Mada, i u ovakvim situacijama potreba za zaštitiom (doduše sebe) ne izostaje.
Dok obmanjuje druge ovakva osoba zaista veruje da će sve proći u najboljem redu, da nikada neće biti uhvaćena, da je pametnija od svih i da ovakvim ponašanjem može pronaći sreću. Neki prevaranti čak imaju grižu savesti, ali ipak nisu u stanju da prekinu lanac laži, a neki se još naslađuju pri pomisli koliko su boli i zla naneli obmanutoj strani.
U svakom slučaju, laž bezmalo uvek nanosi bol. Kad-tad ispliva na površinu i ujeda upravo onog koji je zabacio udicu. Ako vas je neko povredio lažima možda će vam biti lakše kada shvatite i prihvatite činjenicu da je to uradio podsvesno želeći jednu od sledećih pet stavki : vaše prihvatanje ili prihvatanje od strane društva; odobravanje od strane društva; da bude poštovan; pažnju; ljubav. A ponekad svih pet.
Jedina odbrana od ovakvih ljudi je skloniti se od njih, mada se to najčešće desi tek kada vas već povrede. Iz predostrožnosti budite oprezni sa ljudima kojima treba previše vremena da „smisle“ odgovor ili spuštaju pogled kada im postavite direktno pitanje, kriju oči ili usta stavljajući ruke ispred istih, stalno popravljaju frizuru ili neki artikal garderobe.
I na kraju, nemojte nikada zaboraviti da njihovo loše ponašanje prema vama, zapravo nema nikakve veze sa vama.
Ne osećajte se krivim ili odgovornim.
Ako je lažov dobar niste ništa mogli učiniti da ga sprečite da vas prevari. A nažalost „profesionalaca“ ima i previše.
Bojana Čupić, autorka romana „Dušanova teorija relativiteta“
Izvor: uspesnazena
