Moj muž i ja smo se upoznali na fakultetu, bila je to ljubav na prvi pogled za koju smo svi mislili da će trajati zauvijek.
Moj muž je odmah po završetku fakulteta dobio jako lijep posao, pa smo odlučili da se vjenčamo i započnemo zajednički život. Živjeli smo u iznajmljenom stanu jer nismo bili u mogućnosti da kupimo sebi stan.
Uzbrzo sam i ja završila fakultet, dobila posao i tada smo mogli razmišljati o kreditu za stan koji smo ubrzo i kupili. Ubrzo je došlo jedno dijete, zatim i drugpo i bilo postalo mi je teško da sve to iskombinujem sa svojim poslom, a kamoli da nađem malo vremena za sebe.
Počela sam da ličim na sve samo ne na ženu kakva sam bila prije. Na mojoj glavi odavno nije bilo frizure, moji nokti su zaboravili kako izgleda manikir, a odjeća je bila pocijepana i isflekana od prljavih dječijih ruku.
Moj muž je sve to vidio, ali se i dalje nije trudio da mi pomogne već je lijepo odšetao u zagrljaj svoje mlade sekretarice. Ubrzo je otišao od kuće, ali se trudio da nama ništa ne nedostaje. Nakon manje od tri mjeseca molio je da se vrati kući.
Prihvatila sam iz razloga što su djeca još uvijek bila mala i ne razumiju neke stvari, a i morali smo otplatiti stan, a ja to nisam mogla sama. Moj uslov je bio da od sada on provodi više vremena sa djecom vikendom, te da je vikend od sada vrijeme za mene, na šta je on pristao.
Sve je to trajalo nekih mjesec dana i ponovo se sve vratilo na staro gdje sam ja trčala na sve strane, nisam znala gdje mi je glava dok je on odmarao i ispijao kafe sa svojim prijateljima. Jedne večeri dok sam ga čekala da dođe kući sa svog druženja sa prijateljima, odlučila sam da mi je svega dosta.
Dosadilo mi je da imam muža na koga ne mogu da računam i na koga ne mogu da se oslonim. Dosadilo mi je da moja djeca imaju oca samo na papiru i da ne znaju šta znači poigrati se sa ocem ili otići sa njim u šetnju. Dosadilo mi je da se ja sama brinem o svemo i još pored svega da se brinem o njemu.
Lijepo sam sutradan uzela novine i našla sebi i djeci manji stan zatim sam spakovala svoje i dječije stvari i otišla. Moja plata nam je bila dovoljna da pristojno živimo i da nam ništa ne nedostaje. Moj muž je bio iznenađen što sam ga ostavila i molio me da se vratim i da će se promijeniti, ali ja nisam željela da se vratim i nisam odustajala od ideje da se razvedemo.
Vidite ni jedan brak se ne okonča preko noći i iznenada, samo što većina muškaraca to ne vidi. Mom mužu je bilo dobro dok sam ja brinula o kući, o djeci i o njemu. Uvijek je imao čistu i ispeglanu odjeći te topao ručak, a nikada se nije zapitao šta sam ja sve žrtvovala i čega sam se ja sve odrekla da bih udovoljila njemu.
Dosta mi je bilo što se brinem o dvoje male djece, a briga o njemu mi je bila deset puta gora. Sada vam mogu reći da sam srećna žena. Imam dovoljno vremena za sve. Djeca idu u školi, ja radim. Svaki dan imam dovoljno vremena da spremim rzčak, provedem kvalitetno vrijeme sa svojom djecom, ali i da se odmorm. Mogu vam reći da mi bračni život uopšte ne nedostaje.
