“Mnogi ljudi nisu svjesni da je zahvalnost i ljubav prema majci osnova svakog uspjeha, bilo na poslu ili u životu. Nezahvalnost i negativan odnos prema majci mogu imati dalekosežne posljedice po nas. Čim se uspostavi ljubav i mir u našim srcima prema našoj majci, nosi nas obilje života.” Rekao je poznati psihoterapeut Bert Hellinger.
Koliko god da smo nesrećni, to ne treba da se odražava na ponašanje prema ženi koja nas je rodila. Progutajmo svaku ružnu reč i obradujmo je čestim posetama. Mladost je surovo doba života kad se manje misli na posledice svojih postupaka.
Onome ko je mlad čini se da će sve trajati večno, da se ni njemu ni bilo kome drugom neće dogoditi ništa loše i da za sve ima vremena. Ipak, kako godine prolaze i nastupa proces sazrevanja, nekada mladi ljudi uviđaju da su nešto preskočili, propustili, zakasnili, a onda povratka nema… Jedno od najbolnijih saznanja je da nismo bili dovoljno pažljivi i dobri prema svojim majkama.
Deca misle da su majke bogomdane i njihovu ultimativnu ljubav uzimaju zdravo za gotovo. To se prenosi i na kasniji period, kad odrastu i zasnuju sopstvene porodice. Dete je za majku uvek dete, ma koliko da je staro i ta se večna istina, nažalost, zloupotrebljava.
Ne kod svih, naravno, ali mnogi ne pomišljaju da jednog dana mame više neće biti i da zato s njom treba najnežnije i najodgovornije postupati, pogotovo kad ostari. Da ne bismo sutra patili i kajali se, izbegavajmo da im govorimo reči koje kasnije ne mogu da se povuku, ali mogu da nas peku dok smo živi.
ĆUTI, TI TO NE RAZUMEŠ. Nekad nam život zada udarce koji potkopavaju naše samopouzdanje i veru. Tražimo pomoć od okoline, prijatelja i kolega, zaboravljajući da naša majka najviše pati zbog naše patnje. I kad pokušava da nas uteši, redovno smo u zabludi da ona nije bila u našem položaju, da to nešto nije doživela i da su naše patnje ekskluzivne.
To se pogotovo dešava prema mamama koje nemaju karijeru niti su dovoljno obrazovane, iako ima i suprotnih slučajeva. Majku vidimo u kuhinji, dečjoj sobi i znamo da je rasla u nekom drugačijem svetu, pa smo uvereni da je svet u kome mi živimo za nju nepoznat i da ne zna njegove zakone. Nije tačno! Ona možda ne zna detalje koji nas muče, ali njen instinkt tačno zna šta da kaže i od čega da nas zaštiti.
Zapravo, mi ne želimo da čujemo stare istine koje nam govori. Ako joj pričamo o problemima na poslu a ona odgovori: “Samo nek je zdravlja”, to nas nervira i ne rešava nam problem. Zato smo nervozni i ućutkujemo je rečima “kako ona nikad ništa ne razume”. Bolno je za majku kad to čuje, nepravedno je i više govori o našim slabostima nego o njenom nerazumevanju. Tek kad nagla oluja u koju smo upali prođe, shvatimo da je i te kako razumela i rekla nam baš ono što treba.
IZVINI, NEMAM SAD VREMENA. Izbegavanje redovnih poseta majci – osim ako ne živite veoma, veoma daleko, odgađanje viđanja, pronalaženje milion i jednog razloga zašto ne možete da dođete u najmanju ruku je bedno.
Nekad će vam zameriti, ali najčešće neće jer se pomirila s tim da više ne zauzima važno mesto u vašem životu. Shvata da vam je bitnije da popijete piće s nekim nego kafu s njom. Ona ne može da ponudi trač, uzbuđenje, neku ljubavnu priču, ogovaranje i tranžiranje vaših “neprijatelja”. Iako njena uloga realno nije završena, vi ste je završili bez razloga.
Ne postoji dovoljno dobar izgovor da ne obilazite majku i da stalno nemate vremena. Ma imate ga napretek, samo ne za nju. Odabrali ste da zaboravite kako je ona uvek imala vreme za vas, čak i kad joj nije bilo ni do čega i kada je i sama mogla da se izvuče. Navucite najsrećniji osmeh i otiđite kod nje najmanje jednom nedeljno. Biće zabeleženo kao plus tamo gde se broji – u srcu i duši.
ZBOG TEBE MI SE SVE OVO I DEŠAVA. Kad nam ne ide od ruke ono što smo zamislili, skloni smo da neuspehe pripisujemo “lošoj genetici”. Ili imamo loše pamćenje što smo povukli na oca, ili ovo, ili ono, a majka na kraju plati za sve porodične pretke i njihove osobine.
Izvlačimo iz sećanja situacije kad smo dobili ili nismo dobili kaznu, pa je optužujemo da nije bila dovoljno stroga ili nežna, prepoznajemo u sebi ono što nam se kod nje nije sviđalo, od fizičkih karakteristika do duhovnih, mentalnih, kulturnih…
I onda majka bez prekopotrebnog razloga počinje da krivi sebe zato što se nama dešavaju loše stvari, kao da smo invalidi koji ne umeju da reše sopstvene probleme. A koji smo problem mi rešili majci? Presaberite se kad joj tresnete u lice neku od ovakvih grubosti i bezobrazluka.
TO MI SE NE JEDE. Ne ide nam nikako u glavu s koliko je ljubavi, truda, često i kada joj nije bilo dobro, majka spremila jelo ili slatkiš kojim će nas ponuditi kad dođemo. I onda joj u kuću uđe biće koje jedva čeka da ode, kome je ona dosadna, kome su njena jela otužna ili prosta, jer se bolje jede po kafanama ili se naviklo na drugačiju kuhinju…
Obradujmo se bilo čemu što je iznela na sto. To je naša majka, to smo jeli kao deca, nije ona račundžija koji gleda da nam se dodvori i naplati posluženje. Sve i da smo jeli pečene ševe pre toga, pojedimo makar koji zalogaj i obavezno je pohvalimo. Recimo joj da niko to jelo ne sprema kao ona.
Svaka domaćica čezne da dobije kompliment za kuvanje, a kamoli žena koja je sto posto davala sebe spremajući hranu dan i noć za celu porodicu godinama, decenijama… Razumeće ona da nismo baš gladni, ali ne uzeti ni jedan jedini zalogaj zaista je vređa. I kad čuje: “Ne mogu, dolazim s ručka”, bolje joj opalimo šamar. Još bolje: opalimo ga sebi.
NISI BILA DOBRA MAJKA. Mnogo je onih koji intimno, u sebi, požele da su imali drugačiju majku. Još u detinjstvu deca gledaju mame drugova i drugarica i upoređuju ih sa svojom. Identifikacija s mamom je stalna, jer nas je rodila i kao da samim tim nosi apsolutnu odgovornost što smo takvi kakvi smo. One su prve na udaru psihijatara, pa dopuštamo sebi da i mi budemo porodični Frojd.
Da se razumemo, postoje i loše majke, koje nisu brinule o deci i zapustile su njihovo vaspitanje. Možda je i naša majka takva. Možda je pravila greške. Ali najmanje što možemo da uradimo za to jedinstveno biće je da s njom razgovaramo o tim greškama, potražimo razloge, pokušamo da razumemo njen život i uslove u kojima je donosila odluke koje nam se ne dopadaju.
Međutim, život oko nas pokazuje da nezahvalnost dece dobijaju dobre i požrtvovane majke, kojima se zamera upravo prevelika žrtva. Zamera joj se da “nije dovoljno mislila na sebe”, a trebalo je. Tako deca njihove vrline pretvaraju u mane, sve u skladu s novom krilaticom da “prvo treba voleti sebe”.
Prema majkama su loši samo loši ljudi. Oni su loša deca svojim dobrim roditeljima. Nije ni čudo što je književnica Vedrana Rudan napisala tekst: “Deco, više vas ne volim.” Ali ona je retka ptica. Majke vole svoju decu i kad od njih dobijaju samo gorke plodove svoje ogromne ljubavi.
Izvor: kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
