Život se promenio, a s njim i ustaljeni porodični odnosi. Zato se u filozofskoj literaturi sve češće razmatra novo i veoma aktuelno pitanje: da li odrasla deca mogu da ignorišu svoje dužnosti prema roditeljima?
Mnogi ljudi se još uvek boje da roditeljima kažu „ne“ i spremni su da žrtvuju sopstvene interese i snove, samo da ne bi slušali prekore. Zbog toga ima mnogo ljudi koji provode godine ne živeći svoj život i postaju taoci osećaja krivice i dužnosti, a te godine se ničim ne mogu vratiti.
Femina je odlučila da pokrene ozbiljnu temu i pomogne odrasloj deci da shvate gde je ta tanana granica između zahvalnosti po sopstvenoj želji i dobrovoljnog prinošenja sebe na žrtvu.
Ne bi me bilo bez tebe, ali moje rođenje je tvoj izbor
Omiljena fraza roditelja-manipulatora zvuči otprilike ovako: Nosila sam te devet meseci, nisam noću spavala, nisam se odmicala od tvog kreveca – i gde je sada tvoja zahvalnost? Međutim, to su sasvim prirodne stvari, koje radi svaka žena kad odluči da postane majka. Nije li tako?
Dete uopšte ne sluti da će svu brigu i toplinu koju sada prima morati kasnije da vrati. I kada se jednom od njega zatraži da se „oduži“, onda će ljubav prema roditeljima postepeno početi da se gasi i to će dovesti do uzajamnih optuživanja, a zatim do obostranog razočarenja.
Zahtevi i očekivanja od odrasle osobe pojavljuju se onda kada je rođenje deteta trebalo da ispuni određena očekivanja, koja su se polagala u dete. U porodicama u kojima vlada ljubav, rođenje deteta je sasvim prirodna stvar i roditelji prihvataju brigu o novom članu porodice kao nešto što se samo po sebi razume, tako da kasnije neće biti potrebe za posebnim iskazivanjem zahvalnosti.
Toliko sam ti dao i žao mi je što je to prošlo nezapaženo
Dete od prvog trenutka života daje sve što ima: svoje mile poglede, zagrljaje, prve reči, crteže i sve što uradi. A roditelji moraju imati snage i želje da primete sve to što dete čini za njih.
Ako takve važne sitnice ostanu nepažnje i odrasli veruju da je dovoljno da zadovolje samo njegove osnovne potrebe, onda se ne treba čuditi što ono kad odraste neće osećati privrženost prema svojoj porodici. Suvišno je reći da neće imati želju da se brine o ostarelim majkama i očevima.
U najboljem slučaju, odraslo dete će pomagati roditelje kupujući im hranu, lekove ili će im plaćati komunalne troškove, ali će se truditi da ih što ređe posećuje.
Roditelji nam ne postaju uvek bliski
Nema sumnje da roditelji igraju važnu ulogu u životu svakog čoveka, ali to ne znači da su oni jedini ljudi na svetu na koje se može osloniti. Nažalost, ima i suprotnih situacija – kada se deca suočavaju s nerazumevanjem, odsustvom podrške, ignorisanjem njihovih problema, a kritike koje dobijaju od roditelja pogađaju bolnije nego od stranih ljudi i samo pogoršavaju situaciju.
Uprkos trudu nekih ljudi da poštuju roditelje po svaku cenu, morate da trezveno procenite situaciju – ako se suočavate s prezirom, ponižavanjem i više nemate želju da s njima podelite svoja osećanja, onda to nije odnos između bližnjih i ne treba da živite u iluzijama: ako vas nisu podržavali od detinjstva, najverovatnije se ništa neće promeniti. U tom slučaju, čovek ima puno pravo da roditeljima odbije podršku, jer je ni sam od njih nije dobio.
Ukoliko ste detetu bezuslovno davali svoju ljubav, onda vaše odraslo dete neće osećati potrebu da vam za nešto plaća, nego će njegova prirodna briga za vas biti izraz svih onih osjećanja koji su se nakupila tokom mnogih godina.
Postoji teorija prijateljstva, prema kojoj deca treba da čine za roditelje isto što i za svoje prijatelje, zato što dobrovoljno održavaju prijateljske odnose. Ako roditelj i dete nemaju uzajamnih emocija, u tom slučaju nema ni obaveza prema roditeljima.
Neću da postanem ono što bi ti hteo da budem
Roditelji mogu da imaju svoje želje u vezi vaše budućnosti, ali nikad ne smeju da ometaju vaše sopstvene zamisli. Biti odrasla osoba znači samostalno birati svoj put, a on može da bude sličan iskustvu vaših roditelja, ali može da bude i sasvim drugačiji.
Dete od ranog detinjstva zna šta želi, ali ako stalno pravite izbor umesto njega, izrašće u odraslu osobu koja će se panično bojati grešaka, zavisiti od okolnosti i odgovornost za sopstveni život prebacivati na druge.
Ako se odričete sopstvene odluke samo da biste ispunili očekivanja svojih roditelja, znači da pokušavate da budete ono što niste. Žrtvovanje svojih snova radi porodičnih očekivanja siguran je način za stvaranje nezadovoljstva, bola i besa – i takva osećanja pratiće vas kroz čitav život.
Zdravi porodični odnosi dozvoljavaju vam da budete svoji. Ako to nije slučaj, onda je došlo vreme da to raspravite i postavite granice.
Ne dam svoje vreme
Često je želja da se s detetom provede svaki trenutak posledica toga što roditelji više nemaju nikakvih ciljeva ili zabava u životu. Ponekad takvo ponašanje dovodi do toga da se kasnije od deteta zahteva ista usredsređenost koju su pokazivali prema njemu.
U normalnoj situaciji, deca odrastaju i odlaze svojim putem, a roditelji ostaju jedno s drugim i sa onim što su ostvarili za vreme dok je dete odrastalo. Za roditelje koji nisu hteli ili umeli da se bave sopstvenim životom, njhova odrasla deca, iako žele da započnu sopstveni život, nastavljaju da budu „lepak“, bez koga će se sve u porodici raspasti.
Odraslo dete će samo odlučiti kakvu je pomoć spremno da pruži i nema smisla tražiti više. Bez obzira na to koliko dece i unuka imate, svako treba da bude spreman da se brine o sebi.
Ne mogu ni tvoje vreme vratiti natrag
Nezadovoljstvo detetom zbog toga što nije „nadoknadilo troškove“ nastaje onda kad roditelj nije uspeo da se ostvari u onome što je želeo. Tada mu se čini da ga je pojava bebe onemogućila da ostvari svoje potencijale i sprečila ga da postigne željene uspehe. Dete ne može da roditelju vrati vreme koje on nije potrošio na sebe.
Nema sumnje da u prvim godinama roditelji skoro sve svoje vreme troše na brigu o detetu, ali kako će kasnije upravljati svojim životima, zavisi samo od njh. Ukoliko im, iz nekog razloga, uloga roditelja nije donela zadovoljstvo, oni u detetu pronalaze krivca jer im je “uzelo najbolje godine” i javlja se nezadovoljstvo, a zatim i zahev da im se nadoknadi ono što su izgubili.
Malo statistike
Prema istraživanjima američkih sociologa, postoji velika razlika između stepena finansijske podrške koju roditelji očekuju da će dobiti i pomoći koju deca planiraju da im pruže: 92% ispitanih roditelja izjavilo je da u penziji ne očekuju nikakvu finansijsku pomoć od svoje dece, samo 1% očekuje da ih potpuno obezbede, 2% očekuju da njihova deca preuzmu na sebe većinu troškova, a 5% je izjavilo da će ih deca pomagati po potrebi.
Uprkos tome što većina roditelja ne očekuje pomoć, 63% dece je izjavilo da planiraju da finansijski pomognu svojim penzionisanim roditeljima. A čak 61% dece spremno je da pozove roditelje da žive s njima, kad prestanu da rade.
Zaključak
Najbolje što roditelji mogu da učine za svoju decu je da im daju slobodu i mogućnost da žive sopstveni život. Ako detetu dozvolite da uči na sopstvenim greškama, kad obratite pažnju na njegov izbor i želje, podržite ga i pomognete, bez nametanja svog mišljenja – takva deca postaju ljudi sa prirodnim osećajem zahvalnosti i odgovornosti. I ako pritom roditelji ne zaborave na sebe, onda nikada neće imati osećaj “protraćenog života”, tako da neće imati ni razloga da se žale.
Ne zaboravite da dete kopira ponašanje roditelja – u trenutku kada vam je zatreba pomoć, pogledajte sopstveni odraz i videćete kakav ste čovek bili.
A šta vi mislite – imaju li deca obaveze prema roditeljima?
Izvor: uspesnazena
